Pokret Živim za Srbiju, posetio je porodicu ratnog veterana Željka Topalovića u mestu Aljudovo, kome je 29. oktobra u pratnji policije, oduzeto petogodišnje dete.
Željko živi sa suprugom i starijim sinom koji ima 18 godina, a „interesovanje“ Centra za socijalni rad Malo Crniće za dete porodice Topalović, započelo je prijavom patronažne službe da su uslovi u kojima dete odrasta, nezadovoljavajući.
U sudskoj presudi, kojom je roditeljima delimično oduzeto roditeljsko pravo, sud se poziva na navode centra za socijalni rad, kako je „kuća prljava, sudovi neoprani, dete musavo“. Navode da su dete redovno vodili kod lekara (centar je zatražio, jer je dete mršavo), ali da „nisu slušali preporuke lekara“, a to je bilo da dete ima 6 obroka dnevno.
Dr Jovana Stojković pita se, da li su stručnjaci centra ikada pomislili da porodica koju izdržava otac koji radi za nadnicu, možda nema za šest obroka dnevno i šta su uradili po tom pitanju? Roditelji su testirani psihološki i nije nađena nikakva smetnja koja bi uticala na uskraćivanje roditeljskog prava.
Zamerke o „higijeni“, koje su se stalno ponavljale u ovom rešenju, posledica su činjenice da kuća nema vodu, a to je posledica nedostatka novca za priključak, što nas opet dovodi do siromaštva kao glavnog uzroka problema, koji niko od nadležnih institucija nije pokušao da reši. Nije bilo ni pomena ni o kakvom nasilju, niti zlostavljanju deteta, već samo paušalnih pretpostavki o njegovom „najboljem interesu“.
29. oktobra socijalne radnice su, uz pomoć policije koja je držala oca, a bratu naložila da bude u sobi, uzele dete sa šolje u kupatilu i sa njim se trčeći uputile prema kolima. Majci su rekle da samo „žele da vide dete i da mu daju igračku“. Dete je verovatno predato hraniteljima na „čuvanje“, uz mesečnu nadoknadu od blizu 50.000 dinara. Da ironija ovog košmara bude veća, roditelji su sudskim rešenjem obavezani da uplaćuju 1.000 dinara do 15. u mesecu na ime izdržavanja deteta, što im je jedino „pravo“ koje je ostalo.
O ovom slučaju Pokret Živim za Srbiju pokušali su da razgovaraju sa radnicima Centra za socijalni rad Malo Crniće, ali u sred radnog vremena niko od stručnih radnika nije bio tu, već na „terenu“. Policijska stanica u Malom Crniću, čiji su policajci sprovodili ovo „izvršenje“, takođe nije htela da odgovori na pitanja da li su „ponosni“ na ovu akciju i da li akteri imaju dobar san.
