Dok je mamina urna polagana u grob pod požarevačkom lipom, pored tate, setio sam se jame na Fruškoj gori od pre 19 godina, u koju je sipan živi kreč da bi u nju bio bačen mamin i tatin politički protivnik Ivan Stambolić.
Draga Marija,
Veoma me je ganulo tvoje pismo poslato na onaj svet nedavno upokojenoj majci Mirjani Marković, pročitano na njenom grobu, pa sam rešio da sa tobom podelim sećanja i osećanja koja je ono u meni probudilo.
Posebno me je pogodio sam početak pisma, kad kažeš:
– Nikada više neću dobiti poruku od tebe: Ćao, dušo mamina. Da li si budna?
Dok je avion sa maminom urnom sletao na Beogradski aerodrom, setio sam se svih aviona koji su sa tog istog aerodroma devedesetih poletali u daleki svet, odnoseći meni drage ljude u neizvesnost. Neizvesnost koja je, kakva-takva, bila bolja od izvesnosti u zemlji kojom su vladali mama i tata.
Neki od tih ljudi, kao ni oni čiji su roditelji poginuli u maminim i tatinim besmislenim i izgubljenim ratovima, nikad više neće dobiti poruku: Ćao, dušo mamina. Da li si budna?
Dok se vozilo sa maminom urnom kretalo ka Požarevcu, setio sam se jednog kamiona punog peska koji se pre 20 godina kretao Ibarskom magistralom, da bi se u ataru sela Petka zakucao u dva automobila i ubio četvoricu maminih i tatinih političkih protivnika iz Srpskog pokreta obnove.
Njihova deca nikad više nisu dobila poruku: Ćao, dušo tatina. Da li si budna?
Dok je vozilo sa maminom urnom seklo srpske ulice na putu ka dvorištu u Požarevcu, setio sam se jedne ulice i jednog haustora u Beogradu, gde je mom kolegi Slavku Ćuruviji pre 20 godina ispaljen metak u potiljak.
Njegova deca nikad više nisu dobila poruku: Ćao, dušo tatina. Da li si budna?
Dok je mamina urna polagana u grob pod požarevačkom lipom, pored tate, setio sam se jame na Fruškoj gori od pre 19 godina, u koju je sipan živi kreč da bi u nju bio bačen mamin i tatin politički protivnik Ivan Stambolić.
Njegova deca nikad više nisu dobila poruku: Ćao, dušo tatina. Da li si budna?
Mami dalje pišeš, Marija, da ćeš da napišeš predgovor za knjigu, koji će biti “crvene boje, crvene, crvene kao zastave što su”. Mislila si, možda, crvene, crvene, crvene kao što je krv maminih i tatinih žrtava?
“Ali”, zaključuješ u pismu, Marija, “naše zemlje više nema”. U pravu si. Nema je. Upropastili su je mama i tata. Unazadili su je toliko da se i 20 godina kasnije s mukom još oporavljamo.
“Mnogo mi je žao što si odlučila da budeš ovde. Da ti i tata budete ovde sami. Ovde gde Marko i ja nikada nećemo doći”, poručuješ na kraju mami, Marija.
Možda i ne treba nikad više ti i Marko da dođete. Ako ipak odlučite da dođete, na putu do požarevačke lipe svratite do sela Petka na Ibarskoj magistrali, do Fruške gore i do Svetogorske ulice u Beogradu. Zapalite sveću, kleknite i zatražite oproštaj u mamino i tatino ime.
Možda ćeš tad, dušo mamina, naći miran san.
(Tpknews.com/Telegraf.rs)
