Verovatno da reči i objašnjenja nisu ni potrebne kad se pogleda video koji ide uz ovaj tekst na kome voćari iz okoline Požarevca bacaju višnje.
Slika obranih pa prosutih višanja skuplja usta jače od njihove slatke oporosti, a ko uspe da se stavi u kožu ovih ljudi koji zajedno sa rodom uludo prosipaju sopstveni trud i znoj dugo će nositi grč u želucu kao da je odjednom pojeo pola ovog utovara, zajedno sa gajbicama.
I nije ovo pojedinačni slučaj, ovo je slika koja se ponavlja iz godine u godinu a samo se menja sadržaj u gajbicama tužnih performansa, pa negde izručuju višnje, negde maline, negde šljive, negde krompire a negde prosipaju mleko. Šta stočari rade sa vunom, ne smemo ni da pitamo i sve to u zemlji u kojoj je poljoprivreda vodeća ekonomska grana, poljoprivredno zemljište zauzima oko 70 odsto teritorije a ovim poslom se bavi blizu 20 odsto stanovništva.
I sam sam imao priliku da nedavno vidim voćnjak pored Čačka od kog je njegov vlasnik digao ruke, pa je trešnje i višnje brao ko je stigao – najviše ptice, a slična sudbina čeka i obilat rod šljiva.
Pre neku godinu pod kraj decembra pored Morave sam naišao na dve velike parcele kupusa a kada sam pitao domaćina zašto ga nije obrao, rekao je da mu se ne isplati da ga bere i prodaje za pet dinara po kilogramu i da će ga zaorati. Dan ranije sam u supermarketu kupio vakumirani kiseli kupus za 180 dinara za kilogram, a tri dana kasnije našao podatak kako je te godine iz Makedonije uveženo nekoliko stotina tona kupusa. Pa ti budi pametan.
Jedemo beli luk iz Kine, crni luk sa Novog Zelanda, pasulj iz Kirgistana, krompir iz Holandije , grašak iz Mađarske, šargarepu iz Južne Afrike, paradajz iz Makedonije, jabuke iz Poljske… Nešto jeste stvar globalizacije i sezonske uslovljenosti ali bih zaista voleo da mi neko objasni kako je kilogram naših jabuka skuplji od kilograma banana ili pomorandži koje su stigle iz Ekvadora ili Izraela, a višnje i maline jeftine samo kod proizvođača koji njima gnoje livade. Tako će voćari sa juga Srbije baciti dobar deo roda višanja jer im se ne isplati da ih beru za otkupnu cenu od 25-30 dinara ( druga klasa) a one iz prve klase koje idu do 50 dinara trgovci neće da otkupljuju jer na njima ne mogu dovoljno da zarade.
Zašto je to tako, pozvaniji su i bolje će da odgovore meritorni stručnjaci ( struka, kako je to sad moderno reći) ali i bez tih specijalističkih znanja i novinski hroničar naših čuda i pokora može sabrati dva i dva i zaključiti kako na našim njivama i voćnjacima neko sa đavolom tikve sadi a nama se o glavu obijaju i da su poljoprivreda i poljoprivrednici ona poslednja rupa na fruli našeg Pana koji nas uz njen zavodljivi zvuk vodi u bolju budućnost. Putevima zlatnog doba posutim malinama i višnjama na čijem kraju nas čekaju blistave fabrike dalekoistočnih investitora u kojima će naši domaćini i njihova deca ostvariti svoj srpski san upredajući kablove za automobilske instalacije.
Nešto se ne sećam da je Vrhovni otvarač svega i svačega negde otvorio i modernu fabriku za preradu voća i povrća, ali se zato naotvarao i nasubvencionisao stranih kompanija, naravno o našem kruhu i ruhu. Po sećanju izvlačimo imena „Budimke“ iz Požege, „Šapčanke“ iz Šapca, „Srbijanke“ iz Valjeva, „Borca“ iz Petrovca na Mlavi, „Crvene zvezde“ iz Kragujevca.., sve su to bile fabrike za preradu voća koje je pomeo cunami tranzicije i nemara, a na njihovo mesto su došli vlasnici privatnih hladnjača i izvoznici-špekulanti koji diktiraju monopolističke cene koje njima odgovaraju.
Nestale su poljoprivredne zadruge, trgovinski lanci „valjaju“ uvoznu robu, država nema ni volje ni snage da na ovom tržištu uvede kakav-takav red, pa je tužni prizor iz požarevačkog atara logičan ishod tog haosa i nebrige. A možda voćari dogodine višnje neće više prosipati po livadama. Ostaviće ih pticama ili će ih iseći.
(Tpknews.com/Nova.rs)
