U radu organa vlasti Republike Srbije primetna je tendencija da se zakoni primenjuju selektivno, a da se zakonska ovlašćenja koja nadležnim organima stoje na raspolaganju često zaobilaze u cilju zaštite interesa pojedinaca, a nažalost, na štetu građana.
Najnoviji primer ovakve loše prakse predstavlja odgovornost za požar koji se dogodio 02. jula 2020. godine na kompleksu firme “Ekolux” u Požarevcu.
Iako se Ministarstvo zaštite životne sredine nakon izbijanja požara oglasilo na zvaničnoj veb stranici, dajući određene i šture informacije o navedenom događaju, javnost je ipak ostala uskraćena za značajne informacije (među kojima je i količina zagađujućih materija koje su bile prisutne u vazduhu nakon požara).
Nakon požara, RERI se u više navrata obraćao Gradskoj upravi Požarevca u cilju pribavljanja informacija od javnog značaja, međutim, usled nespremnosti organa da dostave traženu dokumentaciju, RERI je tek četiri meseca nakon izbijanja požara prikupio informacije, a koje ovim putem saopštava javnosti.
Naime, inspekcija je pre izbijanja požara, 02. jula 2020. godine izašla na teren, i u poslovanju firme “EKOLUX” uočila sledeće nezakonitosti:
– Skladištenje neopasnog i inertnog otpada na mestima za koja ne poseduje dozvolu za skladištenje, i koja nisu tehnički opremljena za privremeno čuvanje otpada, na otvorenom prostoru, bez ikakve zaštite od atmosferskih uticaja, na podlozi koja nije nepropusna, bez sistema za sprečavanje udesa i požara;
– Vršenje tretmana neopasnog i inertnog otpada u hali 1, odnosno van postrojenja za upravljanje otpadom koje ima dozvolu;
– Nepostupanje u skladu sa dozvolom za skladištenje i tretman neopasnog i inertnog otpada, i to tako što se ne formira evidencija putem zapisnika o prijemu otpada i ne odlaže se na prostor privremenog skladištenja;
– Ne ispituje se kvalitet otpadnih voda četiri puta u toku godine;
– Ne poštuje se zabrana ispuštanja neprečišćenih otpadnih voda u životnu sredinu;
– Ne vodi se evidencija o otpadu u skladu sa zakonom, odnosno “Ekolux” ne poseduje dnevne evidencije o otpadu.
Nakon požara je nadležna inspekcija istog dana izvršila i vanredni inspekcijski nadzor, i naložila kompaniji da bez odlaganja pribavi rezultate merenja nivoa zagađujućih materija u vazduhu.
U izveštaju o zagađenju vazduha izazvanog požarom, izrađenog od strane Zavoda za javno zdravlje Požarevac, navodi se da je koncentracija benzo A pirena, arsena i nikla (teški metali) u PM 10 česticama prekoračila granične vrednosti, kao i da je koncentracija PM 10 čestica prekoračila granične i tolerantne vrednosti. Kvalitet vazduha je stoga ocenjen trećom kategorijom – prekomerno zagađen.
Institut za javno zdravlje navodi da benzo A piren ima kancerogena i mutagena dejstva na zdravlje stanovništva, da arsen ima opšte toksično dejstvo, a nikl deluje iritirajuće na respiratorni trakt. Takođe se navodi i da PM 10 čestice prodiru u plućne alveole gde mogu da se deponuju i da dovedu do proliferacije vezivnog tkiva sa oštećenjem plućnih funkcija, te da se dovode i u vezu i sa pojavom maligniteta. Najzad, Zavod zaključuje da ova prekoračenja ukazuju na moguće dugoročne posledice.
Međutim, uprkos navodima Zavoda za javno zdravlje Požarevac da zagađenje izazvano požarom na kompleksu EKOLUX-a, ukazuju na moguće, uglavnom dugoročne posledice po životnu sredinu i ljudsko zdravlje, inspekcija nije podnela krivične prijave protiv odgovornih. Inspekcija je podnela zahtev za pokretanje privrednog prestupa i dva zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, i to samo u odnosu na konstatovane nezakonitosti u poslovanju, a kojima garantuje daleko blaže sankcije za odgovorna lica. Krivične sankcije, nakon postupka koji je mogao biti pokrenut povodom zagađenja izazvanog požarom, sa druge strane predviđaju i sankcije prestanka pravnog lica, zabrane obavljanja određenih registrovanih delatnosti ili poslova, kao i uslovnu osudu.
RERI ovim putem ponovo ukazuje na tendenciju državnih organa da biraju da, umesto mehanizma zaštite javnog interesa koji za posledicu može i treba da ima oštrije sankcije po pravno i odgovorno lice, koristi blaži mehanizam, kojim praktično omogućava kompanijama da nakon sudskih postupaka, čak i u slučaju osuđujuće presude, nesmetano nastave sa sprovođenjem štetnih radnji uz plaćanje određene novčane naknade.
