Optužnica za teško ubistvo dvogodišnje Danke Ilić je podignuta, ali istražitelji do dana današnjeg ne samo da nisu našli telo devojčice, već i u slučaju kada su imali telo, i to Dalibora Dragijevića, brata jednog od optuženih, nisu pokazali svoje umeće, a možda nisu hteli ili nisu smeli, da utvrde ko je kriv za njegovo smrtonosno batinanje 7. aprila u prostorijama borske policije.
Na zaječarskom Višem sudu je sada da proceni da li su policija i tužilaštvo prikupili dovoljno materijalnih dokaza protiv Dejana Dragijevića i Srđana Jankovića, ali i Dejanovog oca Radoslava, optuženog za neprijavljivanje krivičnog dela i pomoć učiniocu posle izvršenja krivičnog dela, da bi optužnica postala pravnosnažna i kako bi trojica optuženih seli na optuženičku klupu.
Nestanak dvogodišnje Danke majka je prijavila 26. marta u Banjskom polju kod Bora. Detaljna pretraga terena nije dala nikakvih rezultata, kao ni brojni razgovori sa svedocima. Cela Srbija je strepela gde je mala Danka i šta joj se dogodilo, a posle nekoliko dana pojavio se snimak iz Beča na kom se našla devojčica koja je podsećala na ovu dvogodišnjakinju. Austrijska policija saopštila je da je utvrđeno da dete sa tog snimka nije Danka Ilić.
Samo dan kasnije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić saopštio je da je Danka ubijena, da su dve osobe privedene i da su priznale zločin. Ubrzo je objavljeno da su to Dejan Dragijević i Srđan Janković, radnici lokalnog vodovoda koji su tog dana bili službeno u Banjskom polju. Devojčicu su, prema tvrdnjama tužilaštva, udarili službenim automobilom, a da bi prikrili saobraćajnu nesreću, Dragijević je navodno Danku ugušio rukama, i telo su bacili na deponiju. Uprkos opsežnoj pretrazi svih deponija u okolini Bora, telo devojčice nije nađeno.
Kako je do danas misterija gde je telo male Danke, tako je i tajna kako je ubijen i Dalibor Dragijević, deset godina mlađi brat optuženog Dejana. Dalibor i otac Radoslav su u subotu, 6. aprila privedeni zbog sumnje da su mu navodno pomagali da posle zločina premesti telo i određeno im je policijsko zadržavanje do 48 sati.
Dalibor, međutim, nije sačekao da bude odveden na saslušanja jer je 7. aprila preminuo u prostoriji za zadržavanje borske policije. Iako je bila nedelja, MUP je već prepodne saopštio da je preminuo prirodnom smrću.
– D. D. je u ranim jutarnjim satima pozlilo i uprkos pravovremenom reagovanju policijskih službenika i lekara Doma zdravlja u Boru koji su pokušali reanimaciju, on je u 3:10 časova preminuo, a od strane lekara mrtvozornika konstatovana je prirodna smrt – naveo je MUP u saopštenju 7. aprila i dodao da je “o svemu obavešteno i zaječarsko Više tužilaštvo koje je Institutu za sudsku medicinu u Beogradu naložilo da obavi obdukciju”.
Brzopotezna reakcija MUP-a da obavesti javnost da je mlađi Dragijević “umro prirodnom smrću” (smrt nekog ko je imao 41 godinu ne bi trebalo da se smatra prirodnom!) u samom startu je bila ne samo neobična, već i sumnjiva. A sumnja u to zašto je MUP te nedelje reagovao tako kako je reagovao, potvrđena je obdukcionim nalazom beogradskog ISM-a. U tom izveštaju je navedeno da su na telu D. D. konstatovane brojne povrede, zbog čega su veštaci zaključili da se radi o nasilnoj smrti. Nalaz veštaka je prosleđen nadležnom Višem javnom tužilaštvu u Zaječaru.
Nažalost, po starom običaju, javnost do danas ne zna da li je tužilaštvo naredilo policiji da pokrene postupak u vezi smrti Dalibora Dragijevića. Takođe nije poznato ni da li je Sektor unutrašnje kontrole MUP pokrenuo postupak povodom smrti pritvorenika u borskoj policiji. Ne običnoj, prirodnoj smrti, kako je MUP naveo u prvom saopštenju, već da se utvrdi ko je Daliboru Dragijeviću zadao brojne povrede po telu, usled kojih je preminuo.
U MUP-u je dobro poznat identitet svih policajaca, inspektora koji su tog 6. aprila i posle ponoći 7. aprila, bili u prostorijama borske policije koja bi trebalo da je opremljena video-nadzorom. Znaju se imena i prezimena onih kojih su uzimali izjavu od Dalibora Dragijevića i ulazili u prostoriju za zadržavanje. U MUP-u takođe dobro znaju da li su među njima samo zaposleni u PU Bor ili ima onih koji su kao pomoć stigli iz centrale Uprave kriminalističke policije u Beogradu. Jer bilo je i takvih, a među njima i jedan od vodećih ljudi ove uprave. U MUP-u bi trebalo i da odgovore da li je zadatak tima iz centrale bio da nadgledaju rad kolega iz unutrašnjosti ili da im “pomognu” da kvalitetnije obezbede materijalne dokaze, pa i priznanja, u ovom postupku.
Nadležni u MUP-u sve to dobro znaju, ali više od pet i po meseci ćute.
Brzopoteznim, blago rečeno neistinitim saopštenjem, pokušali su da prikriju pravi uzrok smrti. Time su uradili isto ono za šta su sumnjičili Dalibora Dragijevića. Nisu prijavili krivično delo i pružili su pomoć učiniocu posle izvršenja krivičnog dela.
Tako će i ostati. Sumnjamo da će ih “pritisnuti” i Evropski komitet za sprečavanje torture i nehumanog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja. Pa čak i tada za smrtonosne povrede Daliboru Dragijeviću, verovatno će biti kriv neko na najnižem položaju u hijerahiji. Naučili smo, nažalost, da oni na vrhu nikada ne odgovaraju, oni nikada nisu krivi, jer uvek nađu “žrtveno jagnje”.
(Tpknews.com/I.M.S.)
