Svaki put kada bi srpski premijer Aleksandar Vučić otišao u Moskvu, a takvih poseta bilo je nekoliko – što najavljenih, što nenajavljenih – u javnosti se spekulisalo i nagađalo šta je tražio, a šta dobio od naoružanja.
U nedostatku zvaničnih potvrda, u medijima se maltene nadmetalo u vrsti i količini ruske opreme koja će nam stići – od aviona i helikoptera do protivavionskih raketa „buk“ i sistema „S 300“. Još krajem avgusta ove godine ruski mediji pisali su da je vojnotehnička pomoć Srbiji prioritet Putinove politike, navodeći da će Srbiji u najkraćem mogućem roku biti isporučeno moderno naoružanje i oprema, a srpski oficiri će u Rusiji proći obuku za korišćenje i održavanje novih raketnih i PVO sistema.
Tako je licitiranja i nagađanja oko ovog „vojnog paketa“ sustigla i najnovija vest da je predsednik Rusije Vladimir Putin odobrio Srbiji isporuku šest „Migova 29“ i kontingent oklopnih vozila. Posle ove informacije oglasio se i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, rekavši da je taj gest znak iskrene saradnje, poverenja i prijateljstva dve države.
(NE)PRIHVATLJIVA CENA
Ipak, odluka predsednika Putina, čiji potez može imati i geostratešku poruku, ne znači da je rusko naoružanje praktično na pragu. Dakle, još uvek je „golub na grani“. Jer Rusi sada navodno očekuju i zvaničan odgovor predsednika Tomislava Nikolića i Vlade Srbije, a prepreka za realizaciju posla mogla bi da bude i predviđena cena remonta postojećih letelica.
O toj temi se, kako su izvestile „Večernje novosti“, razgovaralo iza zatvorenih vrata na nedavnoj sednici Mešovitog komiteta za saradnju između dve države u Suzdalju, ali je tek posle intervencije ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua cena – oko 50 miliona dolara za popravku lovaca koji su u upotrebi i prateće opreme – navodno postala prihvatljiva za Srbiju.
Posao s Rusijom bio bi epilog višegodišnjih napora države da, posle tri decenije, temeljno obnovi ratnu avijaciju. Zastarelo vazduhoplovstvo i sve bliži datum isteka resursa srpskim „migovima“ najveći su problem naših oružanih snaga. Bilo je to očigledno i prilikom letošnje isporuke (na Vidovdan) dva nova transportna helikoptera kupljena za srpsku vojnu avijaciju upravo od Rusije. Poslednji novi transportni helikopteri „Mi-8“, čiji pojedini primerci i dalje lete u VS, kupljeni su pre čak 36 godina.
OPASNOST IZ SUSEDSTVA
Načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković u januaru ove godine je, kada se i saznalo za nabavku ova dva helikoptera, najavio sveobuhvatnu modernizaciju oružanih snaga. Govorio je o tome, u stvari, u svetlu učestalih najava da će oružane snage Hrvatske nabaviti balističke rakete i od SAD dobiti na poklon 16 helikoptera „kiova“.
Diković je tada rekao da Srbija mora da razvija sisteme koji mogu da izvrše udar na tuđu teritoriju, jer bi ugrožavanje bezbednosti i potencijalna agresija na Srbiju krenuli iz neke od zemalja u okruženju.
Dok je Hrvatska dokazala svoju brigu o najvažnijoj komponenti oružanih snaga neke države u 21. veku, Srbija opasno kaska za svojim zapadnim susedom.
Politički analitičar i narodni poslanik Miroslav Lazanski nema dilemu da li bi za Srbiju najnoviji dogovor bio isplativ. „U situaciji u kakvoj je srpska vojska, nama znači da nam neko pokloni i pola topa i dve puške! Veoma je dobro da dobijemo te ’migove’ zato što na taj način piloti nastavljaju da treniraju na avionima iste generacije. Ne bismo izgubili pilotski sastav, a realno ga je teško nadoknaditi pošto se zna koliko traje obuka za nadzvučni avion, a i piloti bi koliko-toliko držali korak sa modernim tehnologijama“, izjavio je Lazanski.
Lazanski kaže da, sa šest novih ruskih „migova“ i četiri već postojeća, Srbija neće imati nijednu celu eskadrilu, ali je i to bolje od onog što sada imamo. Uz to, navodi Lazanski, puna cena ovih aviona iznosila bi više od 100 miliona dolara, a dobićemo ih, „uz remontnu cenu koju su oni odobrili, za 20 miliona dolara. Prema tome, Ruska Federacija planira da Vojsci Srbije pokloni najmanje 80 miliona dolara, a možda i više“.
Na sastanku mešovite komisije bilo je reči i o nabavci PVO sistema „buk“, ali je procenjeno da naša država trenutno nije u stanju da izdvoji novac za tu vrstu tehnike. „Buk“ je jedan od najpopularnijih raketnih sistema za odbranu neba na svetu. Njegova cena, nezvanično, iznosi oko 60 miliona dolara po jednom divizionu. Iako „buk“ nije jeftin, naši stručnjaci navode da ipak manje košta od „S-300“, a ujedno bi bio veoma kompatibilan sa našim već postojećim sistemima „kub“ i „neva“. Odlično bi se uklopio i Srbija bi imala vrlo dobro zaokružen sistem PVO-a. Pitanje je samo da li mi imamo novca za to, jer je malo verovatno da Rusi to žele da poklone.
UCENA MMF-a
Saga oko nabavke ruskog oružja traje već tri godine, sve uz onu narodnu: „Kad bismo imali masla, kao što nemamo brašna, kakvu bismo pitu napravili“, odnosno šta bismo to kupili a šta dobili na poklon. I kada se donekle ukazalo razrešenje „čvora“, MMF nam je jasno rekao da, ako uzmemo ruske avione, nećemo dobiti nijedan kredit od njih. A svaki zapadni avion je dva do tri puta skuplji od ruskog. Naša logistika je vezana za ruske tipove aviona, a ne za zapadne.
Vek upotrebe lovačke avijacije Vojske Srbije ističe 2018. i 2019. godine, što znači da je poslednji čas da počne remont postojećih letelica. Postoje i najave da će se u budžetu za 2017, prvi put posle više godina, naći i novac namenjen ratnom vazduhoplovstvu.
Borbena komponenta RV-a nalazi se u veoma teškoj situaciji. Malo aviona je aktivno pa se danas može računati na svega četiri lovca „Mig 29“, tri „Mig 21“ i četiri „Orla“. Ne treba zaboraviti da je tokom agresije NATO-a na Srbiju 1999. godine uništeno šest „Migova 29“.
NATO STANDARDI
Početkom devedesetih Hrvatska je imala tek nekoliko operativnih lovačkih aviona, da bi do sada prestigla Srbiju u svakom smislu. Odgovornost vojnog i državnog rukovodstva Srbije za višedecenijsko tiho i posredno onesposobljavanje vojnog vazduhoplovstva, i ne samo njega, danas je više nego evidentno.
Pokazalo se da je glavni krivac za urušavanje oružanih snaga Srbije reforma u vojsci, koja se sprovodila po NATO standardima. A sve je počelo 2003. godine dok je postojala državna zajednica Srbije i Crne Gore, kada je na mesto ministra odbrane bio postavljen Boris Tadić koji je podigao nivo „saradnje“ i uveo NATO u sve pore odbrambenog sistema i Vojske i time zaokružio proces meke okupacije naše zemlje.
Nekoliko nedelja posle imenovanja, u martu 2003, govoreći na Drugoj sednici Vrhovnog saveta odbrane, Boris Tadić je potvrdio ranije zauzete državne stavove i donete odluke (VSO i Savezna vlada SRJ) da pridruživanje programu „Partnerstvo za mir“ i prelaz na NATO standarde i procedure predstavljaju „prioritet reforme sistema odbrane i vojske“. Najavio je da će se brojno stanje Vojske SCG smanjivati i da u sledećih nekoliko godina ne treba da premašuje 50.000 ljudi.
Tadić je takođe objavio da su zemlji dovoljna tri korpusa Kopnene vojske sa po 6.000 pripadnika (komande u Beogradu, Nišu i Podgorici) umesto tadašnjih sedam, da je potrebno korpus Ratnog vazduhoplovstva i korpus PVO ujediniti u jedan, a od korpusa Ratne mornarice stvoriti tzv. Obalsku zaštitu. A zatim, nakon nastavka „reformi“, brojnost Vojske dalje smanjivati do cifre od 30.000, organizacionu strukturu podvrgnuti „daljoj optimizaciji“, te većinu garnizona dislocirati iz većih naseljenih mesta i komande i jedinice razmestiti u posebno izgrađene centre za obuku.
Sredinom jula 2003. godine Tadić je u kasarni „Topčider“ u Beogradu organizovao okupljanje Kolegijuma načelnika GŠ u proširenom sastavu (generali iz vojnog vrha i komandanti korpusa), povodom nesrećnog slučaja pogibije vojnika u garnizonu Kraljevo. Prisutne generale je tom prilikom okarakterisao, i to doslovno, kao ljude sa „piljarskom svešću“, kao „primitivce“ i „likove koji su jedino sposobni da gledaju u tange“ (donji veš) njegovih sekretarica, da bi deo obraćanja začinio sledećom rečenicom: „Svi vi zajedno (generali) ne vredite koliko jedan NATO narednik!“, otvoreno preteći da će preduzimati rigidne mere u narednom periodu. Što se i dogodilo. Današnje stanje Vojske Srbije posledica je te politike.
Kada je u pitanju vazduhoplovstvo, kao elitni rod vojske, do sada jedina evidentna novina i promena je u nazivu.
Vojska Srbije će, posle pauze od skoro 11 godina, umesto Vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane, ponovo imati RV i PVO. To, doduše, barem prema prvim najavama, neće biti Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana čega se svi sećamo, već Ratno vazduhoplovstvo i protivvazduhoplovna odbrana. To bar ne košta. A za ostalo – kad bude i „masla i brašna“.
TPKNEWS/Pecat.co.rs
