Niko ne bi imao pravo da prekine život teško bolesnog pacijenta bez odluke suda i procedure koja će biti strogo propisana zakonom.
ravo na eutanaziju iz budućeg građanskog zakonika ne znači da će biti „dopušteno” ubistvo iz milosrđa iz Krivičnog zakonika. Nijedan zakon ne dozvoljava ubistvo, pa je neophodno naglasiti da niko ne bi imao pravo da prekine život teško bolesnog pacijenta bez odluke suda i procedure koja će biti strogo propisana zakonom.
Posle saznanja da se u tekstu budućeg građanskog zakonika predlaže pravo na eutanaziju, „Politika” je došla i do nacrta zakona o pravu na dostojanstvenu smrt.
Ovaj posebni zakon zahtevaće da budu ispunjena tri uslova za odluku suda o eutanaziji pacijenta, a ti uslovi su medicinski, humani i socijalni.
„U izuzetno teškoj i dugotrajnoj medicinskoj, psihološkoj i socijalnoj situaciji umirućeg može se, na osnovu jasno, nesumnjivo i slobodno izražene volje, uvažiti zahtev o prevremenom prekidu života u vidu dostojanstvenog umiranja”, navedeno je u prvom članu posebnog zakona, koji može da bude usvojen tek ako građanski zakonik proglasi pravo na eutanaziju.
U slučaju da umirući pacijent nije svestan, odnosno da „nije u objektivnoj mogućnosti da jasno, nesumnjivo i slobodno izrazi svoju želju da mu se prekine život u vidu dostojanstvenog umiranja”, onda takvu volju, izuzetno, može izraziti „zakonski zastupnik ili drugi ovlašćeni punomoćnik”.
Svakako da će u stručnoj javnosti ovakva odredba izazvati mnogo polemike, jer će se postaviti pitanje čiju volju izražava zakonski zastupnik ili ovlašćeni punomoćnik, kao i kakav je uticaj članova najbliže porodice na njegovu odluku i konačnu odluku suda.
Ipak, čini se da je vrlo precizno određeno kada postoje medicinski uslovi za eutanaziju – „kad nadležni konzilijum lekara odgovarajuće specijalnosti, na osnovu medicinske dokumentacije i neposrednog uvida, utvrdi da u konkretnom slučaju u bliskoj budućnosti ne postoji nada da se, i pored korišćenja naučnog, stručnog i praktičnog iskustva i saznanja savremene medicinske nauke, može postići izlečenje pacijenta ili poboljšanje njegovog zdravstvenog stanja”.
Ovde se može postaviti pitanje – šta ako u daljoj budućnosti ipak postoji nada.
„Humani uslovi su ispunjeni ako je umirući u takvom psihofizičkom stanju koje je zbog fizičkih bolova i psihičkih patnji postalo neizdrživo u dužem periodu”, piše u odredbi o drugom uslovu, o kome će ocenu i obrazloženje dati psiholog veštak koga odredi nadležni vanparnični sud.
Kao treći neophodan preduslov za odlučivanje o eutanaziji, pored medicinskih i humanih, ovaj nacrt zakona propisuje i socijalne uslove, a oni bi bili ispunjeni „ako su zbog dugotrajnijeg zdravstvenog i psihofizičkog stanja umirućeg nastupile za užu porodicu, ili osobu koja se stara o njemu, tako teške materijalno-socijalne posledice koje znatno ugrožavaju njihovu materijalnu egzistenciju ili budući socijalni položaj”. Ocenu o tome, sa obrazloženjem, davao bi socijalni radnik – veštak kojeg takođe imenuje vanparnični sud.
Sva tri uslova moraju biti ispunjena, što znači da samo jedan od njih, ili dva, ne bi bilo dovoljno da se uopšte pokrene postupak za ostvarivanje prava na dostojanstveni prekid života.
Ovaj postupak, kako je predloženo, pokreće se pisanim i obrazloženim zahtevom nadležnom vanparničnom sudu. Ako sud oceni da je pokretanje postupka opravdano, obratiće se „u što kraćem roku” stručnim osobama – veštacima, a oni su dužni „da se izjasne o predlogu bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema zahteva”.
Sudski postupak bi bio hitan i predstavljao bi profesionalnu tajnu, a vanparnični sud bi odlučivao u tročlanom veću, u čijem sastavu su jedan sudija profesionalac i dvoje sudija porotnika.
„Rešavanje vanparničnog suda o usvojenom zahtevu je konačno i izvršno”, predlaže se nacrtom zakona o pravu na dostojanstvenu smrt.
Sud može da usvoji ili da odbije zahtev za eutanaziju.
Kada se dostave stavovi i mišljenja veštaka o ispunjenosti svih uslova, „sud donosi rešenje o usvajanju zahteva sa rokom i načinom ostvarivanja usvojenog prava ili – rešenje o odbijanju zahteva”.
„Ako se naknadno bitno promene okolnosti od značaja za ostvarivanje prava na dostojanstvenu smrt, zahtev za priznavanje tog prava može se ponoviti, u slučaju ako je prethodno odbijen”, navedeno je u predlogu.
Posebna odredba propisuje da eutanaziju „sprovodi određeni tim licenciranih javnih izvršitelja medicinsko-tehničke struke od kojih jedan neposredno realizuje prekid života kao profesionalnu tajnu”.
O izvršenju ovakve sudske odluke sastavlja se zapisnik koji se dostavlja Ministarstvu zdravlja. Predviđeno je da se posebnim medicinskim protokolom utvrde bliža pravila o sprovođenju eutanazije.
Zemlje koje dozvoljavaju pravo na dostojanstvenu smrt poznaju aktivnu i pasivnu eutanaziju. Prva se sprovodi davanjem određenih sedativa, a druga isključivanjem aparata koji su pacijenta održavali u životu.
KRIVIČNA ODGOVORNOST ZA ZLOUPOTREBE
„Zloupotreba prava na dostojanstveno umiranje prevremenim prekidom života, izvršena radi ostvarivanja materijalne i druge neosnovane koristi, povlači krivičnu odgovornost prema Krivičnom zakoniku Republike Srbije”, navodi se u poslednjem članu nacrta zakona o pravu na dostojanstvenu smrt.
Krivični zakonik propisuje kaznu zatvora od šest meseci do pet godina za onoga „ko liši života punoletnu osobu iz samilosti zbog teškog zdravstvenog stanja u kojem se ta osoba nalazi, a na njen ozbiljan i izričit zahtev”. Ovo krivično delo, koje se zove „lišenje života iz samilosti” postojalo bi u svakom slučaju ako nije poštovana procedura koju će propisati budući poseban zakon.
(Tpknews.com/Politika)
