Kažu da je istorija učiteljica života, kao i da se pojedini društveni i politički ciklusi gledano sa istorijskog aspekta ponavljaju u određenim vremenskim intervalima u sličnim i delimično izmenjenim detaljima, ali suština zbivanja je ista.
Produkcija Helmkast, pozabavila se temom politike i prakse izvornih naprednjaka iz nekadašnje Kraljevine Srbije. Šta su radili tadašnji naprednjaci na vlasti, a šta ovi sadašnji i ima li kakve sličnosti, proverite u tekstu koji je pred vama.
Prvi naprednjaci koji su osnovani u Srbiji u vreme kneza Milana Obrenovića, odrekli su se srpskih interesa, srpskog naroda preko Drine, Save i Dunava, Kosova i Metohije, stare srpske istorije, pa i starog srpskog kalendara, a svoj suverenitet su predali u ruke Austrougarske bez čije saglasnosti Srbija nije smela da potpiše nijedan ugovor sa bilo kojom zemljom.
Akt veleizdaje se desio na Vidovdan, 28. juna 1881. godine u Zemunu, na teritoriji Austrougarske, kada je Čedomilj Mijatović, ministar finansija i inostranih dela potpisao Tajnu konvenciju, ispričao je istoriograf i književnik Radovan Kalabić u emisiji Reč produkcije Helmkast.
On je otkrio da su razlozi za ovakvu veleizdaju bili lične prirode. Knez Milan je već februara 1882. godine dobio naslednu kraljevsku krunu koju je odmah priznala Austro-Ugarska. Sam Čedomilj Mijatović je tajno dobio titulu austrougarskog grofa, koju, kakve li ironije, nikada nije mogao da koristi. U Srbiji je nije mogao koristiti, a potom ni kasnije kad se obreo u Londonu, jer je Britanija bila u ratu sa Austrougarskom, a nakon rata, nestala je država koja mu je tu titulu dala – objasnio je Kalabić.
On je kazao da je najpre predsednik Vlade, suverenista Jovan Ristić odbio Bečki ultimatum od 5. oktobra 1880. godine, pa je bio primoran na ostavku.
Srpska napredna stranka (skraćeno SNS) je bila jedna od četiri najvažnije političke stranke u Kraljevini Srbiji pre Prvog svetskog rata. Stranka je postojala od 1881. do 1896, potom ponovo od 1906. do 1919. godine. Delovala je i u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca od 1920. do 1925. godine. Ona je osnovana od strane tzv. mladokonzervativaca 1881. godine i bila prva politička stranka u Srbiji. Bila je dvorska činovnička stranka, koja je nepokolebljivo podržavala krunu.
Onda je od pojedinaca iz različitih stranaka formirana nova vlada i oni su odmah potpisali sa Bečom taj krajnje nepovoljni trgovinski ugovor. Naredne godine je formirana Napredna stranka kao četvrta stranka na političkoj sceni. Oni su bili evropejci koji su smatrali da je Srbija konzervativna, zaostala, i da je potrebna brza reforma i modernizacija.
Jedna od tih stvari je bila obaveza izgradnje železnice, koja je bila predmet takve korupcije da ju je i Emil Zola opisao u svom romanu „Srebro“ – kazao je Kalabić, objasnivši i ulogu porodice Rotšild u čitavom slučaju.
On je ispričao kako su naprednjaci odmah po formiranju poveli rat protiv Srpske pravoslavne crkve, uveli porez na svaki crkveni čin, proterali mitropolita Mihajla, jer se tome suprotstavio, smenjivali vladike…
Predsednik vlade je bio Milan Piroćanac, tu je bio i Milutin Garašanin, ali glavne ličnosti su bile najpre Čedomilj Mijatović, pa Stojan Novaković koji je bio Čedomiljov lični intimus. Oni su za devet meseci slomili Srbiju. Za vreme njihove vlade, izbila je Timočka buna 1883. godine i doveli su Srbiju do ivice građanskog rata.
– Naprednjaci su odstupili 1888. godine, vraćen je Jovan Ristić za predsednika Vlade, koji je vratio i mitropolita Mihajla, donet je i radikalski ustav iste godine. Kralj je morao da abdicira naredne godine čim je primio tri miliona rubalja koje je tražio – ispričao je Kalabić.
Međutim kako je kazao, mnoge posledice naprednjačke politike su bile nepovratne i ostale do dan danas. On je naveo i kako se narod surovo obračunavao sa naprednjacima i po Beogradu i po malim lokalnim sredinama.
– Nastupio je pogrom naprednjaka. Gađali su ih kamenicama, tukli „obojenim“ motkama, da ne kažemo kakvim, bilo je jahanja naprednjaka… – nabraja Kalabić, a podsetimo se da su neki od njih bili čak i okretani na ražnju.
UBIJENO 140 NAPREDNJAKA
Bilo je pedesetak slučajeva rušenja kuća naprednjacima, i sedamdeset paljevina imanja. Cifra ubijenih uopšte nije proizvoljna. Naprednjački list „Videlo“ objavio je proveren, poimeničan spisak žrtava, koji ni nove vlasti nisu mogle da ospore.
Najviše linčovanja naprednjaka bilo je po selima gde su mnogi kmetovi završili u jarku, isprebijani nasmrt kočevima, a pričalo se i o jednom slučaju da je telo nekog naprednjaka bilo nabijeno na ražanj.
Narodni gnev za sve muke proživljene pod naprednjačkom vladom bio je ogroman. U aleksinačkom okrugu smislili su specijalnu muku za one koji su godinama „jahali narod“ – sad će narod da jaše njih! Uzjahivali su naprednjake, i bičujući ih kao konje, terali ih oko sela.
Linčovanje se nije, ipak, proširilo na čitavu Srbiju. Masovni progoni zabeleženi su u požarevačkom, ćuprijskom, zaječarskom i aleksinačkom okrugu, što se objašnjavalo i osvetom za Timočku bunu, koja je nastala zbog oduzimanja oruža narodu.
NABIJANI I NA RAŽANJ
Preko 700 naprednjaka je uhapšeno, preko 500 osuđeno na dugu robiju na prekom sudu, a oko 100 osuđeno na smrt, dok je ostatak pobegao u Bugarsku i Austriju. Ostalo je zabeležena i priča o nabijanju naprenjaka na ražanj, u znak osvete meštana zbog terora vlasti u provinciji.
On je ispričao kako je u tom naprednjačkom periodu bio i jedan zanimljiv pokušaj atentata na kralja Milana u Smederevu, pokušajem da se udavi u septičkoj jami ispod nužnika. Zašto se takav atentat zove „smederevski nameštaj“, kako se to sve izdešavalo i kako se kralj Milan spasio davljenja u fekalijama nakon što je upao u jamu, kao i mnoge druge detalje ovog sramnog perioda istorije, možete pogledati u emisiji.
(Tpknews.com/HelmCast)
