Samo u poslednje dve godine, zvanično su strani investitori dobili 860 miliona evra subvencija. Nema analize šta je to donelo Srbiji. A deblji kraj uvek izvlače radnici.
Većina kompanija koje dolaze u Srbiju kroz subvencije na nekoliko godina dobiju radnu snagu i zemljište za džabe, oslobođene su mnogih komunalnih davanja, uvoze i do sto odsto sirovina koje koriste i ne rade s malim i srednjim domaćim preduzećima, a država od toga dobija jedan procenat dobiti koju ta kompanija napravi i jedan deo poreza na zarade koji ostaje lokalnim samoupravama. Nema analize kroz koju može da se vidi za svaku kompaniju koliko je novca dobila, a koliko je cela privreda i država od toga profitirala. Često se može desiti da je minus mnogo veći nego plus koji se napravi i može proći 20-25 godina rada da bi se novac uložen u kompaniju vratio. Pri tom su političari u Srbiji, koji nemaju iskustva u vođenju kompanija ili savremenoj ekonomiji, niti poznaju industriju, dali sebi diskreciono pravo da odlučuju o tome kome će dodeliti novac i pod kojim uslovima, što otvara mogućnosti za korupciju – da pojedincima takve usluge i deo novca nekim kanalima bude vraćen i isplaćen u inostranstvu. Ima slučajeva čak gde su pojedini ministri i visoki državni službenici gurali te kompanije u opštine u kojima nije bilo infrastrukture, pa je kompanija sama ulagala novac i ispostavljala državi račune, a ova to plaćala. To je čist primer korupcije i kršenja zakona o javnim nabavkama i drugih zakona.
Druga dimenzija problema je to pod kakvim pritiskom zaposleni rade i koliko su država i naš pravosudni sistem nesposobni da zaštite zaposlene od zloupotreba i pritisaka u pojedinim kompanijama. U pola gradova i opština nemate nijedno srednje ili veće preduzeće i nezaposlenost je visoka, pa država pokušava na različite načine da usmeri investitore ka tim gradovima i opštinama. Posledica je, međutim, da kad takva kompanija dobije subvencije i počne da radi jedan broj inspekcija i sudovi kad dođe do sporova budu dosta popustljivi prema i kažu: „Jao, nemoj da oni odu, oni su tu jedini koji rade.“ S druge strane, i sama ta kompanija je dosta finansijski moćna, s obzirom na to da je jedina koja akumulira neki novac, pa može i na taj način da utiče na činioce u lokalnoj samoupravi kao što su predsednici opština i ljudi koji su uticajni u političkom smislu. Preko njih može da utiče da se smiri bunt zaposlenih.
Kad pogledamo troškove života, zarada od 30.000 je isuviše mala, gotovo nedovoljna. Prosek zarada u privredi je od 34.000 do 39.000 dinara, znači 8.000 do 10.000 niži od republičkog proseka, odnosno za skoro jednu četvrtinu zarade. U periodu od 2012. do 2016. zarade u industriji su prvo imale pad od pet, sedam do deset odsto, a posle toga je došlo do laganog oporavka, ali svega jedan odsto, dok su troškovi života u tom periodu porasli u proseku između 15 i 20 odsto. Dakle pritisak na zaposlene da prežive od tih zarada je postao veći. Pri tom su zaposleni u regionalnim i svetskim kompanijama upoznati s tim koliko njihove kolege u drugim državama zarađuju i kakvi su uslovi rada i to stvara veliki animozitet, jer su svesni da u Srbiji za polovinu ili trećinu zarade rade isti posao, koji pri tom nije lak. Političari, s druge strane, stvaraju veštački pozitivan trend, stalno izlaze s nekim procentima, te rast je ovoliki, te rast je onoliki, a svaka firma je zadužena 190 odsto iznad upisanog osnivačkog kapitala i privreda je praktično u stanju pred rizikom bankrota. Ali slušamo o tome kako nam je bolje i naravno da onda zaposleni koji svakodnevno osećaju da su cene porasle, a plate ostale iste, misle „aha, ima nekog rasta, hajde da i mi tražimo nešto više“, a pitanje je da li na nivou kompanije zaista ima prostora za to ili nema.
Mnoge od tih kompanija su takođe izložene jakom pritisku parafiskalnih i poreskih nameta. Njima je predstavljeno da su uslovi poslovanja mnogo bolji nego što jesu i onda, kada počnu da rade, vide da ovde postoji mnogo troškova poslovanja koji ne postoje u zemljama iz kojih su došli, a centrala zahteva da se napravi profit. Onda se ta potreba da menadžment napravi profit svali na leđa zaposlenih pa se njima ne povećavaju plate i dodatni rad se ne vrednuje dovoljno.
Mi smo žrtve onoga što su na naši političari proteklih 15 godina radili na pogrešan način i što nisu odabrali dobre modele za privlačenje kupaca. Umesto da su koristili dobra iskustva istočnoevropskih zemalja koje su oporavile osamdeset odsto svoje privrede ova naša Vlada je i dalje uporna da ostane na kursu subvencionisanja stranih investitora, što je potpuno pogrešno. Nijedna zemlja u Evropi ne postavlja svoju ekonomsku politiku tako da su direktne strane investicije prioritet broj jedan, već gledaju da naprave ambijent koji odgovara razvoju malih i srednjih preduzeća, a onda kompanije po automatizmu žele da dođu na to tržište. Dakle, radi se potpuno suprotno od onoga što se radi u Srbiji.
Gledate da izgradite svoje resurse, infrastrukturu i da podignete privredu, pa onda postanete primamljivi za ozbiljne investitore iz sveta koji dolaze zato što su kod vas uslovi normalni, zato što imate veći broj zaposlenih u malim i srednjim preduzećima koji imaju pristojne plate, pa je i kupovna moć na lokalnom tržištu veća, i onda su i kompanije stimulisane ne samo da izvoze, već i da dobar deo svog plasmana tu prodaju. Najveći deo kompanija koje dolaze, nemaju šta da prodaju na domaćem tržištu, jer su plate niske, jer je narod siromašan, i mi onda imamo situaciju u kojoj oni isključivo dolaze zbog jeftine radne snage i kako bi pokupili neki deo subvencija od države, pa da pokušaju da izvoze na neko treće tržište. Zato u Srbiju dolazi veliki broj mešetarskih kompanija sa sumnjivim kapitalom, koje se prema tekućim potrebama sele iz zemlje u zemlju.
U sistemu u kojem se Srpski političari kocka s investitorima, zaposleni izvuku deblji kraj, ali dobar deo krivice snose i najuticajnici sindikati u Srbiji koji bi trebalo da utiču na državu da se napravi minimum uslova koje će svaki investitor da prihvati kada dođe u Srbiju. Oni okupljaju zaposlene i imaju moć i mašinu koja može da se usprotivi tome što se radi u političkom establišmentu. Mogu da traže od svoje Vlade uslove u kojima će zaštiti zaposlene. Mi u Srbiji za sve ove godine nismo videli takvu inicijativu od sindikata, nego oni uglavnom kukaju i gase požare kad se u nekim firmama pojedinačno javi problem.
Druga stvar, kad zaposleni odluče da presaviju tabak i tuže poslodavce, sporost naših pravosudnih organa je katastrofalna, a ako neko ko nema primanja biva otpušten bez naknade, pa čeka tri-četiri godine da sud donese presudu, oni stavljate te zaposlene u bezizlazan položaj. I tu sindikati greše što ne pokušavaju da utiču na državu da učini pravosudni sistem efikasnijim u delu koji se odnosi na radno-pravne sporove jer zaposleni koji znaju da ne mogu da ostvare svoja prava sede i trpe i ne odlučuju da se organizuju. Jer, ako se bune, rizikuju da dospeju na listu za otkaz zato što se zaposlenima stalno govori da ima mnogo drugih nezaposlenih i da su oni zamenjivi.
TPKNEWS/DW
