Vlasi u istočnoj Srbiji pobunili su se kad im je zatraženo da predaju oružje. Ova buna 1. novembra 1883. godine ugušena je u krvi.
Na izborima za Narodnu skupštinu radikali Nikole Pašića 7. septembra 1883. godine ubedljivo su pobedili. Ali kralj Milan nije hteo da im poveri formiranje vlade, već je mandat dao Nikoli Hristiću, koji je važio za čoveka gvozdene ruke. Hristić je izašao pred poslanike, iz jednog džepa izvadio govor kojim je otvorio zasedanje, a zatim iz drugog papir sa kojeg je pročitao da je Skupština raspuštena.
Nezadovoljstvo naroda u istočnoj Srbiji ovakvim kršenjem izborne volje bilo je ogromno. A onda je usledila nesrećna Milanova inicijativa da se Vlasima u istočnoj Srbiji pokupe puške. Svaki odrastao muškarac, naime, od države je dobijao oružje da ga čuva kod kuće i, kad zatreba, ponese u rat. Uplašen od naraslog narodnog nezadovoljstva, posebno u Timočkoj Krajini, Milan je izdao naredbu o vraćanju tog oružja u magacine. Za njeno sprovođenje zadužio je redovnu vojsku i sejmene, ozloglašenu konjičku žandarmeriju.
Svedok ovih zbivanja, učitelj Tihomir Marinković, objavio je u Politici 1927. svoja sećanja na te burne dane.
„Komisija za razoružanje radila je prvo u Boljevcu, pa je prizivala jednog po jednog i tražila da položi oružje. Ljudi su izjavljivali da ne daju puške. Ovaj otpor komisija je protumačila da je po nagovoru nas, Boljevčana, pa je odlučila da ide iz sela u selo, da razoružava. Kad je videla da ovako narod ne daje oružje, odlučila je da izabere jedno, najpopularnije selo, pa da u njega dovede vojsku, pa pomoću vojske silom da ga razoruža, a druga sela, kad to čuju, lako će se razoružati.
Komisija je izabrala Krivi Vir, i u njega dovela je eskadron konjice, pa pošto je videla da će doći do borbe, svakako ne uzdajući se u vojsku, dovela je i jedno odeljenje užasno omrznutih sejmena. Dolazak sejmena ozlojedio je Krivovirce. Dokle je komisija tražila od naroda oružje, on je od nje tražio odlazak sejmena iz sela. Komisija se povukla i zatvorila u kavanu, a seljaci su pretili da će navući seno, pa zapaliti i kavanu i sejmene. O tome izvešteni su pop Marinko i boljevački radikali. Oni su odlučili da pop Marinko sa seljacima iz Lukova i Jablanice siđe u Krivi Vir, pobije sejmene i oficire, a vojsku razoruža. Ali pre nego je pop Marinko krenuo iz Boljevca, Lukovo i Jablanica bili su se i bez njega sjurili u Krivi Vir, i pred njihovom navalom, vojska i sejmeni morali su izbeći. Tako je počela Timočka buna.“
KURŠUM U GLAVU
Milan je poslao generala Tihomilja Nikolića da uguši bunu. Vojska pod njegovom komandom na narod je krenula topovima i dalekometnim puškama, pred kojima su ustanici sa svojim „jednometkama“ bili nemoćni. Operacija je trajala samo pet dana – od 26. oktobra do 1. novembra, kad je vojska ušla u Knjaževac i Aleksinac.
Seljaci, uhvaćeni sa oružjem, ubijani su na licu mesta tako što bi im dželati prvo pucali u noge, pa u ruke i u trup i najzad bi ih ubijali kuršumom u glavu!
Preki sud je tada osudio na smrt 21 vođu ustanka iz vlaških sela, a 734 seljaka kažnjeno je robijom i zatvorom. Glavne vođe ustanka Nikola Pašić, Pera Todorović i Raša Milošević osuđeni su na smrt, a kazna im je kraljevom voljom docnije zamenjena desetogodišnjom robijom. Poslednja dvojica su pre toga nekoliko puta izvođeni iz ćelija na lažno streljanje, pa je Todorović u zatvoru sasvim osedeo…
