Mnogi pesnici, filozofi i drugi visokoumni muškarci su se, kroz istoriju, bavili nerešivom tajnom koja se zove – Žena. I nikada niko, niti će ikada neko tu tajnu otkriti.
Velika je zabluda najvećih svetskih Kazanova koji su, menjajući jednu za drugom, živeli u uverenju, a u takvom uverenju je bilo i njihovo uže ili šire muško okruženje, da su oni “muškarčine” koji svojim šarmom, fizičkom, pa, i duhovnom lepotom osvajaju ono što je neosvojivo – Ženu! Zapravo, ni tada, ni danas muškarci ne shvataju da su “osvojivši” Ženu, zapravo oni samo njen – odabir.
Jedan Englez – humanista, posvetio se pokušaju da spašava prostitutke iz čeljusti makroa i mafije. Osnovao je neku humanitarnu organizaciju i lično se angažovao u tom opasnom poduhvatu. Kada bi ugovorio uslugu prostitutke, čim bi ostao nasamo sa njom, predstavio joj se i ponudio pomoć za njeno bekstvo iz tog sveta. Jedna mu je priznala da je njen makro, beše neki Albanac, finansijski potpuno izrabljuje, zlostavlja je fizički… I prihvatila je ponudu za spas. Englez, humanitarac, ju je uspešno izvukao, doveo u Englesku i smestio u neku vrstu Sigurne kuće. Samo posle nedelju-dve dana ona ga je pozvala i zamolila ga da je vrati tamo odakle je pobegla. “Zar je moguće? Zašto?”, bio je zaprepašćen Englez. “Ne mogu bez njega! Volim ga!”(makroa) – bio je njen odgovor. Englez, sigurno nije čitao Njegoša: “Ćud je ženska smiješna rabota. Stotinu će promijeniti vjera da učini što joj srcu drago.”
Patrijarhat, kao oblik porodičnog “udruženja” ima niz svojih dobrih rezultata kada je u pitanju lepo vaspitanje dece koja odrastaju, poštovanje starijih, usmeravanje na pošten rad, na učenje, obrazovanje. Ali, paralelno sa nabrojanim prednostima, patrijarhat je potpuno zanemario Ženu, ukalupivši je u “mašinu” za rađanje dece, pranje, kuvanje, na selu rad na njivi, u štali… Pri tom, Žena svog muža naziva “moj čovek” i time se neprimetno svrstava u neku drugu vrstu bića, jer, Čovek je vrsta kojoj pripadaju oboje: i muškarac (muž) i žena (supruga).
Zato, Žena, u takvim okolnostima, ostaje do kraja svog života duboko nezadovoljna svojom sudbinom što nikada “svom čoveku” neće i nesme priznati. Završiće svoj život u čauri svoje ženske tajanstvenosti. Brakom, Žena nije osvojena, što je početnička greška ogromne većine muškaraca. Brak je, tek, početak osvajanja Žene, te, neosvojive tvrđave.
Da bi muškarac u braku mogao da uživa podršku, da uživa u ljubavi koju Žena može da mu pruži, neprekidno mora da je osvaja. A, zauzvrat, Žena je u stanju da bude uz njega i sa korom hleba, koju će deliti, ako vidi, da im je tako zajednička sudbina odredila. Najčešće, muškarci, dakle, misle da su brakom osvojili srce svoje žene, da su tim činom završili “posao” i ne sluteći da su, od tog trenutka, baš zato, počeli da je gube.
Žene se ne osvajaju ni džipovima, jahtama, zlatnim lančugama, velikom količinom para…, a ti “osvajači” su u zabludi. Dobiće njeno telo na izvolite, ali će, na kraju priče, shvatiti da su bili obični magarci koje su razne Žene jahale. A, Žene su u stanju, za taj tip muškaraca, da izvrše niz hirurških intervencija na svom telu koje se graniče sa zdravim razumom, naravno sve o trošku tih “osvajača”, samo da bi ostvarile svoj cilj, hir, želju da ih ponize, unište im brak, život, naprave od njih budale. One znaju da su prolazne, da ih sustiže mlađa, sveža “roba”, ali hajde neka neko pruži racionalno objašnjenje prirode tog tipa Žene. Nema ga! Naprosto, to je – Ona.
A, šta se dešava, sa onim porodicama koje su, pod paklenom najezdom ekonomske krize i katastrofalnim padom životnog standarda, što zbog nezaposlenosti, gubitka posla, uvredljivo niskih zarada? Oni muškarci koji su, do juče, bili “gazde” u kući – porodici, potpuno degradirajući svoju životnu saputnicu, postaju bolesni kockari, dužnici zelenašima, alkoholičari i, pri tom, u svoj toj nemaštini i bedi, bolesni zlostavljači svojih supruga.
Njihove supruge su njihovo vlasništvo, zaključak je njihovog priprostog ili bolesnog uma, njihovog apsolutnog nepoznavanja Žene kao, tajnom obavijenog, Božjeg dara muškarcu. Na kraj pameti im je da ih takve, bolesne tiranine, Žena neće više trpeti. Da će tražiti razvod, da će pobeći od zlikovca. Kada se to dogodi, oni ih jure, traže i zahtevaju (?!) da se vrate u pakao iz kog su pobegle. Ako neće da prihvate njihov “velikodušan” predlog u stanju su da joj na rukama predaju zajedničkog sinčića, koga će prethodno udaviti, a potom Ženu, bukvalno, masakrirati! Ova pojava je, još malo, pa, postala epidemično stanje naše tužne stvarnosti.
Svaki zločin se događa sudnjeg dana i bez obzira sa koje tačke filozofsko-religioznog gledišta ga tumačili, taj čin izaziva kod normalnih muškaraca (ako nas takvih, još uvek, ima), osudu, prezir, gnušanje…
A, ubiti, pri tom, najezivije masakrirati Ženu, je zločin nad zločinima. Žene su Majke ovog Božjeg Sveta! Onaj ko to ne razume, ko Ženu ne shvata kao Svetu tajnu, koga je Bog stvorio da bude krvnik, spada, opet, po volji Boga, u ljudski škart! Zašto je, sve, to tako? Beznadežno pitanje na koje nema odgovora u ovom životu! Jednog dana, saznaćemo to kada se nađemo u nekoj drugoj Božjoj dimenziji.
(Tpknews.com/M.S.)
