Liturgijom u Sabornom hramu Svetog Save u Njujorku 5. februara u nedelju, na sveštenomučenika Klimenta, patrijarh Porfirije završio višednevnu posetu Sjedinjenim Američkim Državama. Kanonska je poseta trajala od 24. januara do 5. februara, saopšteno je iz Srpske pravoslavne crkve.
Bila je to prva liturgija služena u toj crkvi posle sedam godina, nakon što je teško oštećena u požaru na Uskrs 2016. godine. Uz patrijarha Porfirija liturgiji su prisustvovali i episkop kanadski Mitrofan, arhimandrit Nikifor Milović, protojereji-stavrofori Velibor Džomić i Živojin Jakovljević, protonamesnik Milan Dragović i protođakon Dragan Radić.
Upadljivo je odsustvovanje nadležnog episkopa Irineja Dobrijevića, koji, ne samo da nije bio na dočeku srpskog patrijarha Porfirija prilikom dolaska u Sjedinjene Američke Države, već ga nema ni na njegovom ispraćaju za Beograd i poslednjem bogoluženju obavljenom u izgoreloj crkvi na Menhetnu, zbog koje se i “digla silna prašina” poslenjih godina, a i razlog patrijarhovog dolaska na ovaj kontinent.
Dakle, kao što sam istakao, glavni razlog posete je požar koji je izbio na Uskrs 2016. godine u crkvi Svetog Save na Menhetnu u noći 1. na 2. maja i opšta situacija u vezi ove crkve.
Nešto malo manje od dve godine, pred Uskrs 2021. godine, u razgovoru sa našom zemljakinjom, rodom iz Vlaškog Dola kod Azanje, profesorom emeritus, gospođom dr Radmilom Milentijević, izmenjali smo povodom ovog nemilog slučaja neka svoja saznanja.
Ona je već znala da sam odmah preko svog posrednika, tog majskog jutra 2016 godine, uputio tadašnjem starešini crkve Svetog Save na Menhetnu – Njujork, samo jedno pitanje: “Gde je polisa osiguranja crkve i na koliku je sumu osigurana”? Kako sam i očekivao, navodno ne zna se gde je (?), zaturena je i slični izgovori.
Doduše, naš plan razgovora trebao se voditi u vezi njene knjige o Milevi Marić, zbog koje sam tražio dozvolu od gospođe Radmile, da eventualno iskoristim pojedine citate i navode iz iste, jer pišem knjigu o “Ajnštajnu lažovu”, u kojoj želim ukazati na činjenicu da Albert Ajnštajn ni slučajno ne bi bio tako veliko i poznato svetsko ime u fizici, da naravno, nije bilo Mileve Ajnštajn Marić. A u Sjedinjenim Američkim Državama, posle Nikole Tesle i Mihaila Pupina, rame uz rame kao naučno ime, zauzima i ime – Radmile Milentijević (kako rekoh, naše zemljakinje).
Iako je u to vreme hram pripadao Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ovaj sakralni objekat nije sagradila srpska crkva. Hram na Menhetnu poznat i kao kapela Svete Trojice, podignut je pred kraj 19 veka (građen je od 1850. do 1855. godine). Istorijsko zdanje u neogotskom stilu projektovao arhitekta Ričard Apdžon. Za vreme episkopovanja Dionisija Milivojevića 1942. godine, srpska pravoslavna zajednica kupuje zgradu, kao što smo već primetili, od Anglikanske episkopalne crkve. Posle izgradnje hrama 1850. godine, već 1865. godine, dvadeset godina kasnije, u ovoj crkvi se venčala Idit Vorton (1862 – 1937), američka književnica i dizajnerka, dobitnica Pulicerove nagrade. Svetsku slavu doneo joj je roman “The Age of Innocence” (“Doba nevinosti”), 1993. godine, po kome je Martin Skorseze snimio film, sa Danijelom Dej-Luisom, Mišel Fajfer i Vinonom Rajder u glavnim ulogama. Među njenim drugim kultnim delima su “U snopovima svetlucavog meseca” i “U kući zabave”. Episkopalna crkva je nastavila tradiciju održavanja neprekinute istorijske veze kroz reformaciju i Engleska crkva sa Crkvom Hristovom iz najranijeg hrišćanskog perioda. Slobodna protestantska episkopalna crkva je deo Jedine, Svete, Katoličanske i Apostolske hrišćanske crkve i nastavlja verovanja, principe, učenja i praksu ranih hrišćana.
Podsetimo i na to, da je posljednji put posle smrti na Božić 1943. godine, u ovoj crkvi ležalo telo Nikole Tesle.
Iako je bila veliki priložnik crkve na Menhetnu, Gospođa Radmila Milentijević, požalila mi se da su je bivši australijski-novopostavljeni epsikop Irijej i protojerej Đokan Majstorović, starešina hrama, ekskomunicirali i izbacili iz crkvene zajednice ovog hrama. Sve to, iako je ona bila taj inicijator, da vladiku Irineja Dobrijevića, kao američkog građanina, tadašnji patrijarh Irinej povuče iz Australije i postavi ga za Istočno-američkog episkopa, pod čijom jurisdikcijom bi se našla i ova crkva.
Sumnjivo nam je bilo, kako je nakon požara ekspresno smenjen tamošnji episkop Mitrofan Kodić, rođen u okolini Šipova, otposlan za Kanadu, a takođe munjevito postavljen na njegovo mesto dotični australijski episkop Irinej Dobrijević!? Da li iza stoji i neko od klirika beogradske patrijaršije, tj. SPC-a?
I to, da se napokon, posle desetak godina sudovanja i izgubljenih svih sudskih sporova protiv crkvenih opština i pojedinaca i potrošenih preko pet miliona AUS dolara, koje su plaćale crkvenoškolske opštine, koje je tako potpuno uništio, neko se u Beogradu dosetio da je Irinej prevršio sve mere, pa je 2016. preko noći uz policijsku pratnju prvim avionom spakovan u zemlju rođenja.
U to vreme je već u sudskom sporu sa Crkveno Školskom Opštinom (CŠO) Adelaide i Brisjbejna već potrošeno, 5 miliona asutalijskih dolara, koji su isplaćivani, naravno, iz crkvenih kasa. Posebno mu je “glave došao” tamošnji predsednik Property Trusta Ratomir Nešić i potpisniku ovih redaka poznanik, kolega i prijatelj, protostavrofor, otac Dragan Saračević, koji su ga i dobili na sudu.
Pre dolaska vladike Irineja Srbi u Australiji bili su prestali da prave pitanja koja crkva kojoj eparhiji pripada. Išli su tamo u koju crkvu su i kod koga sveštenika želeli i hteli. Niko nije nikada nikakvu primedbu na tako nešto imao. On njegovim dolaskom i načinom rada, duboko zavadi sprski narod, i to mnogo gore i žešće nego što su ih komunisti preko verske komisije ’63-će godine zavadili. Tako da danas tamo jezivu i tragičnu situaciju, gde rođena braća ne govore, otac i sin ne govore, majka i ćerka ne govore, sestra sa sestrom, kum sa kumom, najbolji prijatelji koji su pre njegovog dolaska bili nerazdvojni, danas izbegavaju da istom ulicom prođu a kamoli da se rukuju ili za zdravlje upitaju.
Iz vere je počeo nemilice izbacivati, i to prvo one koji su svetosavske svetinje u Australiji gradili, zatim i bogosluženja uskraćivati, crkve zatvarati, na njih debele lance i katance stavljati, a sve to kako bi ih zastrašio. Razlog: da tako pod tim uslovima i crkvenu imovinu prigrabi, kao što je već prigrabio i preregistrovao neke crkvene posede svoje eparhije i stavio pod njegovu kontrolu. Opšte je poznata činjenica da je 31. januara 2008. godine registrovana kompanija po državnom zakonu o kompanijama, koja treba da bude vlasnik svih crkvenih poseda u Australiji i Novom Zelandu. On i jedan od njegovih namesnika, protojerej, g. Miodrag Perić su postali direktori te kompanije.
Otpočevši svoju donkihotovsku borbu u vidu sudskih sporova sa Property Trust bilo je jasno da je sebi potpisao “smrtnu presudu”. Proglasio Property Trust (Imovinsko povereništvo) koje je vlasnik imovine i Manastira Kalenić, da je to “protestantska institucija”, sa kojom od prvog dana nema kontakt, odnosno saradnju i ne priznaje ga, iako je Properti trast predviđen Ustavom Slobodne Srpske Crkve. Gubio je spor za sporom, proces za procesom. Dugovi se gomilali. Jedini spas mu je bio da ga beogradska patrijaršija makne sa australijske episkopske katedre. Ali umesto da ga penzionišu, ili stave pod zabranu služenja, naznačuju ga na još bolju poziciju – istočnoameričku eparhiju pod čijom se jurisdikcijom nalazio i upravo zapaljeni hvram svetog Save na Menhetnu. To je isto kao kada biste vuka doveli u ovčiji tor, da bude jasnije.
Dodatno je tamošnje vernike podelio i dolazak srpskog vladike Nikolaja Sorajića, koji je nasilno penzionisan u SAD posle pobune svoga sveštenstva u Viktoriji, gde je njegovo prisustvo u Australiji i kod nadležnog vladike Irineja unelo pomutnju u srpsku pravoslavnu zajednicu. Američka Pravoslavna Crkva je te, 2009. godine uklonila Vladiku Nikolaja (Sorajića) pošto su dva istraživanja potvrdila žalbe, uključujući žalbu da je on u Aljasci rukopoložio čoveka koji je bio u zatvoru zbog seksualnog zlostavljanja maloletnika.
Zvanična istraga američkih ckvenih vlasti povodom slučaja Vladike Nikolaja (Sorajića) na Aljasci ustanovila su da je on u više navrata zlostavljao i zastrašivao sveštenstvo i laike, kršio crkvena pravila o preljubi i negovao atmosferu straha i nepoverenja. Takođe ga je tužio jedan misionar, kome je Vladika dao otkaz pošto se on žalio da ga je seksualno uznemiravao namesnik Vladike Nikolaja, otac Isidor.
Prema izveštajima sa Aljaske, otac Isidor, koji je često sebe nazivao g-đom Sorajić (?), u pripitom stanju se žalio da ga je Vladika Nikolaj tukao, ali je u trezvenom stanju tu žalbu povlačio. Nema pouzdanih dokaza seksualnih odnosa između Vladike Nikolaja i oca Isidora, a koga je Vladika u više navrata i na brzinu unapređivao, ali se u zvaničnom crkvenom izveštaju spominje psihološko zlostavljanje.
Dva puta je (vođena istraga) protiv Vladike Nikolaja. Prvi put od strane namesnika Američke Pravoslavne Crkve, a potom od strane dvojice vladika. Da bi izbegao suspenziju, Vladika Nikolaj Sorajić pristao je na neku vrstu stalnog odsustva.
Otac Oleksa je rekao da je Vladika Nikolaj veoma šarmantan i inteligentan, i da nije iznenađen što je u Australiji našao utočište. Vladika Nikolaj je tada obitavao u srpskom manastiru “Sveti Sava” u Elaine-u, nedaleko od Balarata, služio i posećivao parohijane.
Kada je upitan od strane “THE AGE-a” o sukobu na Aljasci, rekao je: “Ne bih komentarisao takve apsurdne izjave. Kad se jednom komentariše nešto apsurdno, onda se mora komentarisati i sve (ostalo) što je apsurdno”. Ali je dodao, da nije nasilno penzionisan.
“U Pravoslavnoj Crkvi ne može vladika da se (nasilno) penzioneše. Jedino može dobrovoljno da se penzioniše, ili da ga ukloni crkveni sud, a od toga se nijedno nije dogodilo.” Takođe je rekao da bi voleo da ostane u Australiji – “narod je zaista divan”.
Vladika Nikolaj se tada nalazio u Australiji “pod gostoprimstvom” srpskog pravoslavnog Vladike za Australiju – Irineja (Dobrijevića). “Pod gostoprimstvom” znači da Vladika Nikolaj nije imao nikakakav kanonski status u Australiji i radio kao gost Vladike Irineja. Njih dvojica su navodno bili prijatelji u SAD, a Vladika Irinej je obavestio sve parohije u Australiji da Vladika Nikolaj treba da bude srdačno dočekan. Kockice su se još bolje složile, kada se ispostavilo da su oni zemljaci i oba vuku svoje korene iz Hercegovine.
Srpska pravoslavna zajednica u Australiji je mala, ali su napetosti velike otkako su se pre 20 godina dve crkvene “grane” pomirile. Neke su crkve u svađi sa Vladikom Irinejem, pa su objavile nezavisnost, koja se netrpeljivo danas samo produbljuje.
Na diskusijama sajta Serbiancafe.com izašla je zanimljiva diskusija mladog učesnika foruma sa kog prenosimo samo jedan pasus, da bi stvari bile jasnije: “Vladika (Nikolaj Sorajić), koji je pokazao da je veoma inteligentan i duhovit čovjek, je mene zabrinuo iznjetim podatkom da je bio zamjenik direktora u katoličkoj školi, u kojoj je direktor bio jezuitski pop (o Jezuitima čitajte u knjizi “Vatican Assassins” od Eric J. Phelpsa i “Opus Dei” Smilje Avramov). Zamislite da Srbin, general srpske vojske, ima u svojoj biografiji da je prethodno bio na komandnoj poziciji u šiptarskoj OVK. Da li sam ja jedini kojem ovo smeta?”
Pošto sam (potpisnik ovih redova) tada misionario u Centralnoj Americi i pripadao Istino-Pravoslavnom “Bostonskom Sinodu”, kada me je polovinom 2010 godine moj nadležni episkop Dimitrije Kirijaku (Demetrius Kyriakou) nazvao da bi me “obradovao” i rekao da će nam u eparhiju doći “tvoj Srbin”. Odmah ga upitah: kako se zove? Pošto dobih odgovor da je to Nikolaj Sorajić, kao “iz topa” mu odgovorih: “Znate vladika, ako njega primite, mene ovde više neće biti!! Iako sam vezan za potomke Maja Indijanaca, ipak bih vas morao napustiti”! Na njegovo pitanje – zašto? Moj je odgovor glasio vrlo kratko: “Kao što vam je poznato, na prvom mestu zbog pedofilije, ali i drugih nepravilsnosti napustio sam ekumenističku Beogradsku patrijaršiju, koja nam je poznata pod akronimom SPC. Sada naime, ne želim da u Istinitom Pravoslavlju srećem podobne likove. Toliko od mene”.
Ovde sledi moje pojašnjenje istog: elem, tih sam dana bio u intenzivnoj komunikaciji sa CŠO Svetog Nikole iz Brizbejna, mojim prijateljem iz bogoslovkih dana, ocem protom Draganom Saračevićem, kao i još nekim uticajnim ličnostima iz Australije, pa sam znao šta je tamo radio i zbog čega došao baš u Australiju vladika Sorajić. A znao sam i za tu sklonost njihovog vladike Irineja Dobrijevića. Zato sam kategorično odbio i presekao Sorajićev “transfer” iz Australije, gde je već “izgustirao” tamošnje gostoprimstvo, pa bi mu Bostonski Sinod došao kao poručen.
Godina sam pokušavao što-šta promeniti i na parohijama pri SPC-a, pod Beogradskom patrijaršijom, ali sam mogao samo gledati nemo šta se radi. Jer ništa niste tamo u mogućnosti doprineti nekom boljitku i pomaku. Jednostavno rečeno, ne dozvoljava vam se. Možete izigravati jedino klovna (biti klimoglavac), kao moj pokojni otac (koji je 44 godina sveštenoslužio u najopasnijem komunističkom periodu) i na kraju kao i on, možete dobiti “čin stavrofora”, znači “krstonosca”, što je on i dobio: krst na svom grobu u rodnom selu. Ja sam svoju sudbinu uzeo u svoje ruke i preokrenuo je za 180 stepeni. Dok za vreme boravka u ekumenističkoj crkvenoj zajednici, na sebi vam je nemoguće šta poboljšati, jer vam se to ne savetuje, niti vam se ikakav uspeh može oprostiti. Dok sada, za to vreme izlaska iz te kaljuge, tri puta sam više postigao, nego što bi to dok sam tamo obitavao. Napisao mnogo značajnih dela, čak možda i više nego što je većina vladika tkzv. SPC-a i pročitalo. Iako nisam sebe ni na koji način uzdizao, pomagao haritativno sirote i sa njima se izuzetno družio, gde sam znao popiti “bombilju mate čaja” u njhovim udžericama ne stisnjavajući se, što me je dodatno približavalo tim ljudima. Posebno, kada bi padali “monsuni”, pa im katastrofalne poplave odnosile kuće sa lica zemlje, tada im je trebalo baš pomoći. Ili pri izbijanju vulkana, kao i zemljotresa, koji su u Centralnoj Americi česti.
Radeći na razbijanju pedofilije u crkvi, postao sam dobar sa ruskim borcem sa tom pošasti u njihovij crkvi, protođakonom i prof. Andrejom Kurajevim. On je pre koji mesec zbog te borbe došao u nemilost kod ruskog patrijarha Kirila Gunđajeva, koji ga je u malo i ražalovao. Ali kao i ja, on je profesor, pa materijalno ne zavisi previše od crkve. No, menjajući naše borbeno iskustvo rekao mi je povodom toga: “тема педофилии (правда, чаще в форме “взрослых” гомосексуальных связей) в Сербской патриархии довольно широко известна. Иногда даже по внешнему виду того или иного епископа можно определить, принадлежит он к “голубому лобби” или нет. Хотя, конечно, нельзя забывать и заповедь “Не судите по наружности…”.” (Ili u prevodu: Tema pedofilije (iako češće u formi „odraslih“ homoseksualnih odnosa) je prilično poznata u Srpskoj Patrijaršiji. Ponekad se i po izgledu određenog episkopa može utvrditi da li pripada „plavom lobiju“ [plavi ili “homoseksualni lobi”] ili ne. Iako, naravno, ne smemo zaboraviti zapovest “Ne sudite po izgledu …”.)
Znači, znao je gospodin Irinej, kako mi je u ličnoj komunikaciji ispričala moja starija koleginica i zemljakinja, gospođa Radmila Milentijević, srpski pisac i istoričar, profesor emeritus na Siti koledžu u Njujorku, koja je uz to bila i ministar u SR Jugoslaviji, da je srpska crkva u Njujorku zapaljena napalmom, a ne svećama, kako je svo vreme uveravao sagovornike nastojatelj hrama, sveštenik Đokan Majstorović. Napalm je bio postavljen na pet mesta u sali.
Ko je bivši starešina hrama Svetog Save na Menhetnu?
Nikola Vlahović u svojoj kolumni “Bogu se mole Službi ispovedaju-Dosije Tabloida: Agenti u mantiji i lustracija koja se neće desiti“, pisao o parohu SPC u Njujorku svešteniku Đokanu Majstoroviću koji je pod špijunskim pseudonimom ”Jovan” zavrbovan za UDBU tokom odsluženja vojnog roka. Nakon završetka vojnog roka predat je na vezu operativnom radniku SDB-a u Tuzli, koji, kada se počelo o ovome “šuškati” utočište našao kod svog profesora Mitrofana u Americi, koji ga odmah postavlja na mesto starešine naše crkve na Menhetnu, u Njujorku, na kojoj se poziciji nalazio sve do zagonetne paljevine hrama Svetog Save na Menhetnu!
Ubrzo, nakon nekoliko meseci, u avgustu te godine i on biva premešten na novu parohiju i zadužuje Crkvu Svetog Jovana Krstitelja u Patersonu.
Za to vreme, novodošli istočno-američki episkop Irinej se baš razbaškario, osećao se kao da mu je Milorad Trkulja predvideo gledajući u karte, kao onomad Milomiru Mariću na Happy televiziji, da će mu vladikovanje u Americi biti obasuto zlatnim sunčanim zracma i da će mu ovde teći med i mleko. Inače, radi pojašnjenja za one koji ne znaju, Milorad “Majkl” Trkulja, Srbin iz Australije, uspeo je da izbori istorijski trijumf na sudu protiv internet giganta Googla (a privatno gata na kartama i predviđa budućnost, uglavnom prelepu)… Prilikom svog ustoličenja 1. oktobra 2016. godine vladika Irinej čak je u to ime zaigrao i kolce.
U objavljenim depešama “Vikiliksa” vladika Irinej se pominje kao strogo zaštićeni saradnik američke ambasade u Beogradu. On je, prema objavljenoj prepisci, održavao redovne kontakte sa američkim diplomatama, koje je informisao o raspoloženju u vrhu SPC (Srpske pravoslavne crkve). Među nižerangiranim zvaničnicima SAD on je važio za pripadnika umerene struje, na koju je američka administracija računala u stvaranju klime pogodne za američke interese, posebno oko pitanja budućnosti Kosova i Metohije.
Obnova crkve Svetog Save na Menhetnu, po planu treba koštati između 60 i 80 miliona dolara, a kompanija koja je osiguravala građevinu je na ime odštete parohiji isplatila svega 12 miliona i 700 hiljada dolara. Parohija je u maju 2018. godine pokrenula tužbu protiv osiguravajuće kompanije Čerč Mjučual, zbog neadekvatne polise. Naime, kako je preneo “Njujork Post”, odšteta je proračunata na osnovu polise koja se zasnivala na tržišnoj vrednosti u vreme kupovine, kao i sredstava naknadno uloženih u nadogradnju, a nije predviđala troškove obnove u slučaju uništenja požarom. Parohija sudski potražuje dodatnih 47 miliona dolara.
Irinej dobija priliku za popravni iz Australije, kao i račun za obnovu hrama s početnih tri miliona USA dolara. Ali tada za izvođača radova dovodi svog prijatelja iz Australije, pa je uskoro dosegao cifru od preko 8 miliona dolara. I naravno, Srbi istočne obale Amerike usprotivili su se Pink Panteru SPC-a, a kako je uticaj Srba u Americi puno veći nego u Australiji, Porfirije je da smanji tenzije objavio da će lično doći i steći uvid u situaciju.
“Po Statutu parohije, svaki nepredviđeni trošak veći od 40 hiljada dolara zahteva formalno odobrenje parohijana na vanrednoj skupštini. Do sada je potrošeno 8 miliona, a nije bilo sazivanja vanrednih skupština. Parohija želi da zna kako je novac potrošen”, rekao je gospođi Radmili tada sagovornik iz Parohijskog odbora crkve Svetog Save.
Tamošnje Srbe dodatno je razljutila kupovina rezidencije vladike Irineja za 2 miliona američkih dolara, dok traju radovi na obnovi izgorele crkve. Ali američki Srbi trebali su znati i ranije, da je Vladika Irinej jedini vrhovni poglavar u SPC-u, koji dok je bio u Australiji nije živeo u manastiru, nego u luksuznoj vili u Sidneju u društvu dva lična sekretara. On je ujedno i jedini izaslanik Patrijarhov u Australiji koji je osnovao kompaniju pod nazivom Eparhije i čiji je on bio direktor. Sve o trošku onih Srba koji u mantiji vide božanstvo, dok je one druge, njih nekoliko hiljada raščinio i izbacio iz Eparhije i pravoslavlja.
Zbog toga se parohijski odbor prošle godine obratio Patrijaršiji, tražeći da se formira nezavisna komisija SPC koja bi ispitala poslovanje kompanija koje su učestvovale u renoviranju svetinje, prvenstveno firmi u vlasništvu arhitekte iz Australije, Dona Živkovića. Prema rečima našeg izvora, patrijarh je odlučio da ispita navode Odbora i u tu svrhu je sa sobom poveo i nekoliko saradnika, zaduženih za inspekcijske poslove.
Zato mi je naša zemljakinja, dugogodišnja uvažena parohijanka i donatorka crkve, profesorka Radmila Milentijević ispričala (a to je javno izjavila i nekim medijima) da, najveći kamen spoticanja između vladike i Odbora zapravo je kontrola nad najvrednijom imovinom hrama Svetog Save, a to su tzv. “vazdušna prava” (“air rights”), koja podrazumevaju dozvolu vlasnicima okolnih parcela da zidaju objekte veće od crkve. Procenjuje se da ona, s obzirom na izuzetan položaj crkve u samom centru Menhetna, trenutno vrede oko 100 miliona dolara.
I tu je poenta priče – 100.000.000$. Lepa cifra za poneti. Možda bi se njome tada mogli namiriti svi megalomanski apetiti?
U međuvremenu umire naša najpoznatija zemljakinja iz Vlaškog Dola kod Azanje, srpski pisac i istoričar, profesor emeritus na Gradskom koledžu u Njujorku, tačnije: Radmila Milentijević umrla je u Njujorku, 20. septembar 2022 godine, ne dočekavši epilog drame koja je već poprimila mafijaške konture pod mantijaškim okriljem.
Dakle, episkopalna crkva, u koju Srbi nisu uložili ni jedan cent, niti jednu ciglu u njenu izgradnju, zbog poštovanja prema poznatom naučniku Nikoli Tesli, ova njujorška crkvena zajednica ustupila srpskoj zajednici za 30.000$. Sada je postala jabuka razdora oko koje se hrvaju oni koji nemaju nikakvog udela u njenoj izgradnji. – Amen!
(Piše: Slaviša Lekić/teolog, putopisac, misionar, sveštenik i profesor)
