Pre dve godine preminuo je Velizar Matušić, jedan od najboljih harmonikaša Homolja, izdanak plemenite loze Matušića iz Kučeva.
“Otkad znam za sebe, znam i za muziku. Kad smo bili mali, otac je izvršio prvu audiciju za porodični orkestar u našoj spavaćoj sobi: stariji brat Brana svirao je bas, mlađi brat Velja gitaru, ja sam svirao prvo gitaru pa harmoniku, starija sestra Radojka je pevala i svirala gitaru, jedino mlađa sestra nije bila muzikalna. U očevom porodičnom ansamblu svirao sam i gitaru i harmoniku, da bih tokom služenja vojske u Kumanovu od ’69. do ’71. dodatno usavršio sviranje. Svirao sam u vojnom orkestru, čak sam i starešinama odsvirao tri skupe svadbe” pričao je Velizar Matušić (1950 – 2020) u Muzičkoj apoteci.
Velizar je iz muzikalne loze Matušića iz Brodice kod Kučeva. Velizarov otac Miroslav bio je najveći trubač svog doba, prva truba Radio Beograda, prva truba Krnjevčevog ansambla.
“Moj otac je bio samouki genije. Pročuo se još u našem Kučevu kada je formirao orkestar viđenijih domaćina. Tek kad je sredinom 50-ih počeo da svira sa Krnjevcem, naučio je kako se koja nota zove. Pod budnim čulima i oštrim sluhom mog slavnog oca naučio sam da sviram još u rodnoj kući. Po očevoj proceni i direktivi prvo sam svirao gitaru. Sećam se, 1. maja 1962. godine prvi put sam svirao gitaru za pare. 10. avgusta 1967. otac je doneo odluku da debitujem sa harmonikom na vašaru u Kučevu. Tada sam se prešaltao na harmoniku od koje se neću odvajati dok sam živ. Bilo je tu i očevih “pedagoških metoda”, bolnih pljuski za svaku grešku, ali se isplatilo”.
Tokom poluvekovne stvaralačke karijere snimio je stotine narodnih pesma i kola. Odsvirao je Velizar i mnogo više nego što je potpisano na malim i velikim gramofonskim pločama. Svirao je i prvu i drugu harmoniku, šefovao ansamblom.
“Početkom 70-ih svirao sam harmoniku u ansamblu Tihomira Paunovića, čuvenog frulaša koji je suvereno šefovao ansamblom. Ja sam bio prva harmonika, a drugu harmoniku su svirali Brana Ikonić, Mirko Kodić, Mića Ljubomirović. Krajem 70-ih svirao sam drugu harmoniku u ansamlu Radoja Mitrovića Barajevca. Svirao sam na pločama Zorice Brunclik, Sinana Sakića, Ere Ojdanića, Branke Stanarčić, Novice Uroševića, Goce Stojićević, Vere Matović, Ljube Aličića, Živkice Miletić, Slavice Mikšić, Branke Ručnov, Miće Panića…”.
Velizareva svirka je neponovljiv spoj vlaške i šumadijske pesme. Svojom harmonikom ukrasio je foršpile desetina antologijskih pesama i večitih hitova: “Ne daj da nas rastave”, “Kulu gradim vihor je obara”, “Dođi pod moj prozor”, “Srećo moja meni namenjena”, “Kad se ljubav u mržnju pretvori”, “Ti u sebi imaš nešto”, “Koje li je doba noći”, “Dunite vetrovi hladni”, “Venac ljubavi”…
“Svirao sam na mnogo prvih ili najvećih hitova naših pevačkih zvezda, svirao sam i na Sinanovom prvom hitu “Kulu gradim, vihor je obara”. Sinan je bio veoma skroman dečkić, jedna poštena duša. I Barajevcu i meni još tada beše jasno da se rađa jedan veliki pevač razorne emocije”.
Snimio je Velizar i desetine narodnih kola, i za merak i za igru: “Dobričino”, “Kličevački zaplet”, “Uranak”, “Osaničanka”, “Ranovačko”, “Mlavski žubor”, “Pećki žubor”, “Zov bačijara”, “Homoljska četvorka”, “Ševičanka”, “Momački zaplet”…
“‘Dobričino’ kolo iz 1974. godine je moja harmonikaška lična karta. Kolo sam nazvao po mom sinovcu koji se rodio baš te godine. Sećam se, kad se pojavila ploča svirali su ga i mlađi i stariji harmonikaši. Mnoga veselja su započinjala baš tim kolom. Trudio sam se da svakim svojim kolom i svirkom donesem dah moga Homolja. Bez lažne skromnosti, čim se pomene Kučevo prva asocijacija su “Homoljski motivi” i moji Matušići, naravno i legendarni Đorde Marjanović. Uostalom, Dorđe je bio prvi pastir na prvim “Homoljskim motivima”. Naravno, posle pola veka druženja sa harmonikom svirao sam na mojoj dugmetari muziku svih meridijana. Kad bih sa harmonikom ispao iz aviona, mogao bih da zasviram muziku baš tog kraja u koji bih pao”.
Legendarni Velizar Matušić preminuo je na Đurdevdan 2020. godine, na Svetski dan harmonike.
(Goran Milošević)
Matušići su bili veliki muzičari ako ne i najveći u istočnoj Srbiji. Uz Đorđa Marjanovića, Matušići su proneli glas o Kučevu na najlepši mogući način ali po odluci sadašnje opštinske vlasti to nije dovoljno da njihova imena ponesu ime ulica ili kulturnih zdanja u Kučevu. Opštinskoj vlasti su bitniji lokalni slikar, Sveti Sava, Njegoš i drugi koji ničim nisu zadužili Kučevo.
Pokojni Dragan Kecman čije ime nosi Centar za kulturu u Kučevu je bio vrstan slikar ali ga nije poznavalo 70% stanovnika opštine. Da nije njegov rođeni brat Branko Kecman postao predsednik skupštine verovatno se to ne bi nii desilo. Svakako da ljudi koji su na neki način zadužili opštinu, moraju da dobiju svoje počasno mesto. To će se desiti tek kada rukovođenjem Kučevom bude u nadležnosti lokalnih stanovništva a ne kojekakvih kriminalnih dođoša čije se poreklo i ne zna.
…a šta ćemo za Intertranskontinentalni multimudalni koridor ŽIVOOTTTA?
gde li je onaj nelečeni da se javi
Hvala Miletu Matusicu i njegovim sinovima sto su nas uveseljavali. Hvala celokupnoj familiji Matusic koji su obelezili moju mladost. Sram da bude Janosevicu, Rajcicu, Kecmanu, Mikicu, Somiji, Drikicu i Aci Karatisti jer pokusavaju da sakriju vrednost ovih sjajnih muzicara
Matušići su Matušići!
Матушићи су непоновљиви! Враћају ме у младост када је све било другачије и лепше. Сви смо имали посао и плату, знало се ко коси а ко воду носи. Садашњи политичари у општини не би могли ни воду да им носе. Смешни су и јадни.
Hvala Matušićima za sve lepe trenutke