Poznato je da se država Srbija u veoma malom broju slučajeva na adekvatan način odužila ljudima koji su se za nju i ovaj narod borili, bila ta borba oružana ili su joj na neki drugi način doprineli. Posebno je to uočljivo kada su u pitanju borci iz poslednjih ratova na tlu bivše Jugoslavije i na Kosmetu.
Sve vlasti u poslednjih dvadeset godina, kako bi se dodvorile delu takozvane “međunarodne zajednice” isporučivale su srpske borce i oficire sudu u Hagu koji je na pristran način donosio presude ili su na zahtev hrvatske, bošnjačke ili albanske strane uz izmišljene zatvorske kazne za navodne zločine. Poslednji ovakav slučaj desio se nedavno.
Naime, Nebojša Stojanović zvani “Neša Padobranac”, rodom iz sela Veliko Laole kod Petrovca na Mlavi, osuđen je drugostepenom presudom srpskog suda za ratne zločine na osmogodišnju robiju za navodni ratni zločin koji, tvrdi Stojanović, nije ni počinio. Inače, svi koji Stojanovića poznaju, istog su uverenja i gotovo su sigurni da jedan takav čovek ne može ubiti nikoga ko nije sa druge strane nišana, pogotovo ne ratnog zarobljenika, kako je to sud “utvrdio”.
Bilo kako bilo, Neša je sada od svih napušten i zaboravljen, osim od malog broja prijatelja koji su se sve vreme za njega borili i kako – tako mu pomagali. Niko svo ovo vreme nije našao za shodno ni da Nešu zaposli kako bi izdržavao porodicu.
Na kraju su mu usred Srbije posao dali Kinezi pa je tako jedno vreme obezbeđivao kinesku robnu kuću. Šta reći osim – sramota. Kad je ovoj državi i ovom narodu trebao, bio je tu za sve nas, a mi takve ljude sada zaboravljamo. Kada bude došao sudnji dan i kada Neša krene put srpskog kazamata, za sobom će ostaviti suprugu i ćerkicu starosti nepune tri godine.
Da li je Neša ovako nešto zaslužio od svoje države, da se političari dodvoravaju međunarodnoj zajednici preko grbače ovakvih ljudi, za izmišljene zločine???
Na kraju, prenosimo dramatično obraćanje javnosti popularnog “Neše Padobranca” u kojem medijima koji žele da ga ugoste i saslušaju, nudi svoju verziju događaja koja se u mnogome razlikuje od iskrivljene slike koju je o njemu stvorio srpski sud za ratne zločine.
Možda je ovo samo skrivena ali dobro smišljena poruka narednim generacijama da se ne isplati braniti svoju zemlju i svoj narod jer će onaj koji to čini na kraju ispasti ratni ločinac.
(Tpknews.com)
Šta reći, a ne zaplakati?! Da je u pitanju Hrvat ili Šiptar, među svojima bi bio heroj. Gde nestade onaj srpski ponos i inat? Više puta sam se pitao, šta bi uradili naši preci, da je Srbija izgubila Prvi svetski rat, da je tada postojao haški sud i da su tražili da se isporuče vojvode: Radomir Putnik, Stepa Stepanović, Živojin Mišić i Petar Bojović. Pitam se, mada odgovor znam. Izginuli bi do zadnjega, ali svoje vojskovođe ne bi dali. Naši političari su hapsili i izručili svakoga, koga je Evropa i Amerika zatražila. Ali, pustimo političare, njihova čast i moral su i tako diskutabilni. Pitam se, zašto mi, narod ćutimo. Ako ćutimo, hajde bar da se organizujemo i da pomažemo porodicu ovog mučenika. Budimo ljudi, i ako smo Srbi.
Stidi se narode. Svoje gazimo tudje uzdižemo. Zar se tako Srbija zahvaljuje svojim braniocima. Ovaj čovek zaslužuje da mu se pomogne i dokaže nevinost. Ko mu sudi? Oni koji su dok je on ratovao za Srbiju svoje zadnjice skrivali da bi sada izigravali evropske dupeuvlakače na račun poštenog Srpskog naroda. Dokle bre više? Da li su Šiptari i Hrvati izdali svoje. Nisu ali zato Srbi jesu. Kakav smo to narod da izdajemo svoje? Ima li neki narod gori od nas? Podrška ovom hrabrom borcu i Čoveku. Nadam se da će istina pobediti.