Manastir Tumane, Tumani ili Tuman? Najmnogoljudniji muški manastir u braničevskoj eparhiji, ljudi zovu na sva tri načina, i svi su u pravu. Može i Tumane i Tumani i Tuman, tako su nam rekli kad smo došli.
Ovaj manastir ima i najmlađe bratsvo. Većina monaha ima između 30 i 40 godina. Kada su 2014. godine došli ovde na devet kilometara od Golupca, poneli su mladalačku energiju sa sobom, a zatekli su manastir u poprilično lošem stanju.
Odmah su zasukali rukave, počeli da rade i da grade. Ljudi su to primetili, videli da se nešto dešava i počeli da dolaze u sve većem broju. RTS je došao da vidi kako je to manastir Tumane postao jedan od najposećenijih manastira u zemlji, u koji godišnje dođe i milion ljudi, ali i da vidi ko su ti monasi i da čuje njihove svetovne i monaške ispovesti.
Čistog srca, kako nam je sam rekao, pre 10 godina u manstir je zakoračio i tada dvadesetdvogodišnji Petar Bogdanović. RTS je razgovarao sa monahom Petrom. Ime je jedino što je zadržao od svog svetovnog života.
Kako je izgledao život Petra pre mantije?
– Mogu da kažem da mi je život bio jako lep, odrastao sam u jednoj lepoj varoši Mionici, koja se u to vreme našeg odrastanja bila nekako puna života, dece puna druženja, tako da sam ja i kroz odrastnje stekao puno prijatelja. Voleo sam da se družim, bavio sam se sportom, trenirao sam fudbal i karate, svirao sam malo gitaru sa našim lokalnim bendićima, po valjevskoj gimnaziji.
Međutim, bez obzira na moj svetovni život, koji je bio, mogu slobodno da kažem, više ispunjen lepim stvarima, opet je postojao taj jedan crvić u meni, ta klica koja se u meni još dok sam dete bio usadila. Sećam se, kada sam možda tek naučio da čitam, majka mi je kupila dečiju Bibliju, i kada sam ja čitao o Gospodu našem Isusu Hristu, i kada sam se upoznao sa njegovim životm i sa svim onim što je on uradio za nas, ja sam prosto znao da jednog dana, ako takav Bog postoji i ako je on takav, ja ne mogu da živim moj život a da ga ne posvetim Bogu.
Isposnica Svetog Zosima
Roditelji koji nisu želeli da im deca postanu monasi, često sebe krive. Misle da su negde pogrešili, i monaštvo shvataju kao kaznu za neka svoja dela, ali posle svih razgovora sa ovim mladim čovekom, jedno je jasno – on je oduvek znao da će biti monah.
– Već negde u srednjoj školi ja sam znao da želim da budem monah, i taj priziv mi se s početka prvo javio više kao neki strah, upravo jer sam se podsvesno plašio ako ja zagrizem veru, ona će me odvesti u manastir, i kako sam sve više ulazio u crkvu počeo sam da se pričešćujme, da postim, da čitam knjige, to je u meni nekako raslo, i ja nisam mogao da živim taj dvostruki život.
Došlo je jednog momenta, sećam se, probudio sam se jednog jutra i shvatio da sve što želim jeste da budem monah. Trebalo mi je još par godina da ja to ostvarim, jer trebalo je da povredim rodbinu, prijatelje, porodicu, to mi je najteže bilo jer ja sam znao šta želim, to mi je bilo jasno – moja odluka i ljubav prema monaškom životu bila je za mene bez dileme, međutim za ove druge sam znao da ne razumeju i da mogu da ih povredim onako prilično.
I to mi je bilo teško da podnesem. Međutim, nekako sam se borio, znate kako? Na taj način što sam zamišljao jednu vagu i na jednu stranu sam stavio Hrista, a na drugu stranu sam stavio sve drugo i nekako uvek je taj Hristos, koliko god da je to bilo teško sa jedne strane, on je nekakom bio teži. I opet sam se tešio time jer sam znao da taj moj priziv ne dolazi od neke moje umišljenosti, nego da se i tu Bog nešto pita i da on mene priziva da je to nešto spasonosno ne samo za mene, već i za one koji ne razumeju moju odluku.
Kako je manastir Tumane dobio ime?
Najbrojnija predanja su ona koja kažu da je srpski junak Miloš Obilić, bio u lovu, čuo je da nešto šuška, pomislio je da je srna, odapeo je strelu i pogodio. Kada je prišao, video je ranjenog isposnika, koji je živeo, tu blizu današnjeg manastira u pećini. Miloš je tada na rukama nosio ranjenog Zosima, koji je u jednom trenutku rekao Milošu: “Tu me mani i pusti da umrem”. Na mestu gde je Zosim izdahnuo, Miloš je, da bi umanjio žalost i greh, počeo da zida manastir.
Zatim su došli glasnici Kneza Lazara sa porukom Milošu: “Tu mani zadužbinu, no oma dođi u Kruševac da se posavetujemo ‘oćemo li na Kosovo protiv neprijatelja”. Dva puta je izgovoreno tu mani i manastir je ostao Tuman.
Postoji i treće verovanje, i jedino koje ne dovodi u vezu ni svetog Zosima ni Miloša Obilića niti ranjavanje. Po tom predanju, manstir Tuman ime je dobio po jermenskim trgovcima, jer manstir istoga imena postoji i danas u njihovoj zemlji.
Uz Svetog Zosima, uvek se kaže i čudotvorac. Postoje brojna svedočanstva ljudi o tome kako su posle molitve neki ozdravili, o raznim čudima koja su se desila.
– Zaista ima mnogo dirljivih svedočanstava o njegovim čudesnim darovima kojima je na jedan divan način darivao, verni narod i baš jedno čudo koje se desilo upravo iznad moštiju, kada je bio jedan čovek, on je spustio svoju nepokretnu ruku na mošti svetitelja i čulo se krckanje i pucketanje prstiju koji su 10 godina bili nepokretni, i na očigled prepune crkve ruka se pokrenula. Ja sam bio baš tu čitana je molitva. I vrlo je bilo interesantno čovek to nije očekivao on se samo sa verom molio to je bilo nešto nesvakidašnje”.
(Tpknews.com/RTS)
